MILAN TODOROV: ISPRED MENE

 

 

Kada sam pri uobičajenom večernjem odlasku kolima u grad hteo da zastanem ispred lisičjeg šipražja i istresem papirnu kesu sa ostacima ručka, primetio sam crni, veliki automobil na malom šljunkovitom parkingu pored puta  ali tačno naspram lisičjeg loga.

Stakla na prozorima su bila zamagljena. Prednje, vozačevo sedište povučeno unazad i neka prilika u sivom kaputu nadvisivala se nad njega u kratkim trzajima.

Znao sam šta to znači.

Zbog toga sam produžio dalje. Između dva groblja, starog i novog, pa nizbrdo. Nisam se zaustavljao.

Svačiji život je avantura na neki način.

Ubrzo zatim, iznenadni pogled žene u retrovizoru ispred mene na semaforu. Bila mi je poznata. Ona skreće levo. Prethodno pokazuje malu agresivnost zatrubivši vozilu ispred njenog da požuri na zeleno. Ona zatimm ponovo skreće,  najpre levo, lako, vešto a zatim brzo desno.

Vozim za njom sasvim slučajno.

Ne želim da pomisli da je pratim. Putevi su nam se poklopili.

Ona pogledom povremeno osmatra vozilo iza sebe, u retrovizoru.

Ona najzad skreće na levi parking ispred novog megamerketa u kraju u kome sam nekad išao u bioskop, u kome je ludi Mile radio volonterski kao raznosač plakata.

Sećam se toga vrlo pozitivno.

Ludi Mile je gledao svaki film u bioskopu Dunav.
I čuvao svaki plakat koji ga je preporučivao.

U bioskopu je tavanica bila visoka i bela.

Na blagajni je radila tetka bliznakinja koje su bile lepe i pomalo očajne. Već u ono vreme, Bože!

Ljudi su sedeli u sedištima udaljenim od velikog platna na kome je neki crni lepi momčić pevao Majko slušaj moju pesmu.

Produžio sam, pa skrenuo desno i izašao na užasno opterećen put ka železničkom mostu na Dunavu.

Bivši bioskop, pa te stare kuće u uskoj ulici usput bile su toliko ružne da sam pomislio kako bi bilo dobro sve to poravnati bagerom i izgraditi nove buduće ruševine.

Uz ogradu jedne od tih kuća jedne davne kasne večeri, doprativši je do nje, neka mlada, sada mislim neizgrađena i prosta, u najboljem smislu prosta, dakle jednostavna devojka mi je rekla:

„Kasno je. Ja sutra uzimam pasoš i odlazim u Nemačku... zauvek.“

U supermarketu na čijim vratima je pisalo da je samo za mega kupce i da starijim osobama ne daju poppust od 15 odsto, kupio sam tanko isečene kobasice, loš hleb u vakumskom pakovanju, grčki jogurt i još nešto što mi uopšte nije potrebno.

Prilazeći autu koji sam kupio od nekog brižljivog i pedantnog Švajcarca ( a doterao mi ga je brat mog najboljeg druga, sada pokojni) dugo sam pokušavao da otvorim gepek elektronskim daljinskim upravljačem. Čovek je sve podesio tako da niko ne može ništa na brzinu da uzme.

A ja sam sasvim suprotan tip.

Balkanac.

Nemam strpljenja.

Ni za lisicu koja me ispipava, koja se ne pomalja danima na tipično ženski  način iskušavanja... Iznenada nestanu, neki put ih nema nedeljama a onda se opet pojave kao da ništa nije ni bilo. I tako ide do sledećeg kadra.

Ludi Mile je sedeo u parteru, u prvom redu i dok je pesma još odjekivala pod onim novim svodovima glasno je podrignuo.

...

Vraćao sam se iz grada istim putem kojim sam išao ka njemu.

Onaj crno dugi automobil srednje klase i dalje je bio na istom mestu. Međutim, vozač u sivom vunenom kaputiću je sada sedeo na svom a devojka, da izgledala je kao mala prodavačica u pekari, je plakala na suvozačevom. Romantika odlazi sa iskustvima.

Zaustavio sam auto i pažljivo istresao sadržaj kese uz banderu iza koje počinje šikara. Sada nisam želeo da jurim. Ako kasnim negde, onda je to što sada zaista ne znam gde otići posle svega što mi se dogodilo.

A to što mi se dogodilo, ako mi se dogodilo jer volim da maštam i lažem pritom, naravno , svakako nije interesantno nikome osim meni i mojoj egoističnosti.

I tako dok sam se, bez radoznalosti, udaljavao od parkinga za ljubavnike, sve vreme sam osećao da sam se zajebao negde i da bi to trebalo isterati na čistac kao lisicu ali nisam znao gde, kada i koliko će to još da traje.

Svuda su meso, kosti, tajni ljubavnici, glad i ona žena koja je nestala kada sam skrenuo levo pa desno a ona jednostavno živi, živi na tren...a šta je bolje od toga?

I još mislim, ako ona može tako, na kratko i uvek, možda postoji šansa i za mene.

Naravno nemam pojma kakve će biti moje buduće beleške, kao što nemam pojma koliko ću još živeti. Zabrinjava me odsustvo ljubavi i to što više ne pišem pesme i što sam prestao da crtam. Zbog toga ne znam šta je to što bi mi, posle ovoga, moglo produžiti život.
Norveško ulje. Pola kašikice dnevno uz jelo. Disciplina za još koju godunu života.

Šta još mogu postići?

Noću volim prljave reči. Zbog njih gubim. Uostalom, svaka upotreba jezika je opasna.

Najzad šta mogu ovim rečima postići?

Svaka uporeba reči je upotreba čoveka koga to troši.

I onda malo noćnih skaradnosti, tek koliko da budem sretniji, naravno lažno sretniji, od onog lika koji se posle auto seksa raspravlja sa svojim dragom ili one žene u malom autu ispred mene. Jer žene su u svakom pogledu ispred nas. I tu nema pomoći. A možda je to najbolje, sada, u ovoj noći.

(nastaviće se)