MILAN TODOROV: TASMANIJSKI VRT

 

 

Moja ideja... u stvari ne moja, nego samo ideja koju sam prihvatio a odnosi se na to da prirodu i sve što je u njoj, prepustimo njoj samoj  - ima sve više poklonika u svetu.

Ovde, za sada, kasni. Kao i mnoge druge stvari uostalom. Uzgred, žvakaću gumu smo počeli da koristimo tek šezdesetih godina prošlog veka a u Americi su je deca krala iz vagona na železničkoj stanici u Čikagu nemnogo posle Prvog svetskog rata. Znam, iz prve ruke. No, to nije za ovu priču.

Najnovija vest dolazi iz Švedske, zemlje čuvene, između ostalog i po visoko poštovanoj urednosti hladnih plavuša, u Gotlandu održano je takmičenje za najružniji vrt. Pobedio je nekakav tasmanijski vrt, krcat kraterima od krtica, korova, ptičica, crva, glista i opalog lišća. Ušteda vode, koje je sve manje na svetu, pritom nije zanemarljiva.

Šta hoću da znam?

Da je tupa strana noža jednako važna kao i oštrica?

Siguran sam samo u jedno, a to je da težnja da sve bude u savršenom redu ubija njenog vlasnika.

I zato nije potrebno nešto promeniti, nego je nužno sve promeniti.

Moj stari komšija, sada blizu devedesete, nekada majstor za sve; krečio nam je fasadu kuće i popravljao one teške drvene roletne koje su se često kvarile jer su pucale izanđale končane gurte za povlačenje – sada pretura po kontejnerima.

Zatekoh ga pred jednim i htedoh da ga mimoiđem da mu ne bih, kako se to kaže, stao na muku, ali me je on prepoznao.

Kopam po smeću. Ljudi bacaju puno povrća, naročito listova kupusa a ja hranim zečeve i jedem samo zečetinu.

Zatim je uzjahao svoj stari muški bicikl i vedro odjezdio do sledećeg kontejnera.

Šetam van gradske gužve.

Grad, osećam, jede sebe.

Kao što ja jedem svoje prijatelje, a o prijateljicama da ne govorim.

Pronašao sam negde u pazuhu starog grada kafić koji radi ilegalno. Potrebno je samo kucnuti prstom u prozorčić tri puta oprezno i četvrti put jako.

Popijem čašu belog vina.

Samo ja i gazda.
Kaže da je bio primoran na ovo i da je morao da otpusti konobare, jer nije mogao da ih plaća.

Stvar je u tome što mladi nemaju dovoljno novca da stvarno žive a stari, imućniji ulažu u nekretnine koje će posle, za lepe pare, da izdaju istim tim mladima kojima uskraćuju opušten život.

Kad sam imao dvadesetak godina izvodio sam devojke koje su mi se dopadale u kafane. Bile su to kafane starog tipa u kojima se podrazumevala večera. Nisam imao dovoljno novca (honorari u stuidentskom listu Index behu mali) i uvek bih devojci i sebi naručivao pomfrit i pivo sa dve čaše.

Konobar u Šaranu nam je sve to doneo. Moja nova devojka je bila frizerka sa Detelinare. Imao sam nepogrešiv utisak da želi da se što pre uda za nekog ko može da joj plati pravu večeru, sa predjelom, aperitivom, vinom i desertom na kraju balade. Nosila je tamnu plerinu i ogromni damski šešir i nervozno je prekrštala svoje dugačke, stvarno lepe noge, jednu preko druge.

Nasuo sam joj pivo u čašu. Vrlo oprezno. Pena je pretila da se prelije preko ruba. Sačekao sam da se slegne a zatim joj dosuo ostatak.  U glavi sam se preračunavao. Nisam nbio siguran da imam za još jedno piće. Ipak sam naručio dva konjaka.  Stari konobar, malo pripit je rekao da mu uskoro ističe smena i da bi bilo dobro da platim.

Znao sam da laže. Osim toga, pivo je bilo izvetreno.

Ne verujem, rekao je.
Probajte.

Probao je.

Ja ništa ne primećujem, rekao je.

Onda ga i popi, rekao sam mu prešavši na ti.

Lice mu se ozarilo. Iskapio je obe čaše.

Mi smo pijuckali konjak. Frizerka je mrzovoljno dugim noktima prebirala po prženim krompirićima.

Matori je naplatio, ali je zaboravio na pivo i pomfrit.

Izašli smo u hladnu noć.

Ušli u autobus.

Uhvatila me je za ruku koju sam držao u džepu u visini prepona.

Kad smo stigli pred ulaz zgrade u kojoj je imala salon pitao  sam je da li će me pozvati unutra.
Ne, rekla je. Ne radim noću.

Nisam insistirao.
Ženska priroda.