Sama pomisao na oružje može da liči na udaljenu pripremu za samoubistvo.
Međutim, ja ne mislim da
to mora uvek da bude tako.
Oružje je psihologija. A
u osnovi svakog uznemirenja je neki strah.
Strah od sramote.
Strah od patnje.
Strah od poniženja.
Strah od nepriznavanja i
neuvažavanja.
Strah od gubitka života.
Grad je pun siledžija. Naročito
u saobraćaju. Taksisti prednjače u tome. Zbog toga ih intimno zovem rasisti taksisti.
Odmah da kažem da nemam ništa protiv dobrih, porodičnih ljudi koji taksiraju
danju i noću dok im ne strada kičma. Sedeti dvanaest sati za volanom svakako da
nije zdravo. Razumem njihovu nervozu. Jedan mi je rekao da ih ima previše. Od nekog
vremena počeo je da dežura na groblju, tačnije na ulazu u groblje.
Groblja su, ako si
primetio, rekao mi je, uvek na nekoj sredokraći. Recimo to groblje u ovoj
varadinskoj brdolomini su između bolničkog instituta i široke ravnice preko
Dunava sa autoputem kojim možeš da odeš dalje i dalje, je idealan za mušterije
posle neke sahrane. Iako to nisu mislili, prepuštaju se zadnjem sedištu tvog
auta uvek uz istu, očekivanu, rečenicu: Nek ide život.
A ja cenim iskrenost,
koje nema nikad u meri koliko je ima posle posete groblju.
Ponovo razgledam izlog sa
oružjem. To je oružje koje se može kupiti bez dozvole. Oružje za plašenje vrabaca,
kaže mi prodavačica koja menja uslužnog momks od pre neki dan.
Nosi prekratku suknju i
ima debele noge.
Šta ona zna o opasnostima
i mamcima i zamkama života?
Ona je deo sistema koji
nas je prevario koji i nju vara a da toga još nije svesna.
Greje malo dupe u šoping
molu, ima za mali giros svako veče i misli da je moguće biti deo nečega bez
slobode.
Pokazala mi je nekoliko revolvera.
Čak mi je dozvolila da ih stavim u ruku i osetim njihovu težinu na osnovu koje
bih, kako je rekla, mogao da procenim koliko su, iasko lažni, zapravo
verodostojni.
Možda su i bolji od
pravih, rekla je.
Vratio sam joj, vrlo
pažljivo, oružje u ruke.
Sada sam napokon znao da
neću kupiti nijedan primerak.
Svi su bili sjajni, ali
gadila mi se prevara.
Ustvari, skoro sve mi je
počelo da deluje kao prevara.
Seljaci stočari koji su
svoja goveda i konje ostavili na dunavskim adama znajući da će biti poplavljene
i da će biti bez hrane, kukali su i molili državu da pomogne.
Životinje su, naravno, bežale
i od njih i od državnih skela u koje su pokušali da ih, na kraju snage, uteraju
i ponovo prevare na nekoj novoj livadi ili vašaru.
Ali, nije li to sve kao i
žena koja se pretvara da je nadmoćna.
Najčešće mušterije su mi
ucveljene žene, rekao mi je taksista koji dežura na groblju kraj koga prolazim
svakodnevno i iza koga, hranim lisicu i njene mlade koje će, svakako, narednog
proleća ubiti vrli lovci koji životinjski svet štite od predatora.
Sedeo sam na terasi
danas. Bio je lep zimski dan. Napolju je bilo minus pet stepeni. Ali, na ruci,
koju sam prućio duž naslona Sunce je grejalo već prilično dobro. I sedeći na
suncu, osetio sam da su samo fragmenti važni, mali delovi naše skromne večnosti.
Ti si važna, ja sam važan, život štetočine je važan; sve je važno osim ubijanja
tu, u svetu otvorenih kaveza iz kojih niko ne sme da izađe.
Нема коментара:
Постави коментар