Nikad mi nije bilo jasno zašto se Nova godina slavi prvog januara. Nije mi ni danas jasno. Ako se slavi rođenje novog leta, valjda bi tio trebalo da bude 22. decembra u vreme kada se nebo lomi i dani postaju duži koliko vrabac skoči najavljujući tim atletskim podvigom za njegovu građu, a možda i našu u odnosu na večnost; dokazak dužih, svetlijih i toplijih dana.
Ako se, pak, slavi datum
obrezanja Hrista, malo je, da mi oprosti Gospod, skaradno.
Onda te zvanične radosti!
Kalendari Milutina
Milankovića.
Kalendari pravoslavne
crkve. Sada je 3500 godina. Ili tako nešto.
Kalendari katoličke crke.
Uf! Uh!
Šta reći?
Od zvaničnih veselja mučnije su samo zvanične tuge. Srca od staklenki piva.
...
Izašao sam u grad. Ljudi
i žene su išli tamo i ovamo. Bili su razlilčiti, mnogi bez domovine, mnogi samo
formalno zajedno, ali svi sa pažnjom odeveni.
Naročito su mi bili dragi
mladi ljudi. Visoki uspravni muškarci u ispeglanim izbledelim farmericama i
plavim kratkim jaknama dok puše stojeći ispred bioskopa ili ispred nekog paba
sa živom muzikom, pa im se odjednom s
leđa o rame, kao skupoceno krzno divlje lisice okači vitka devojka u dugoj bež haljini sa razrezom koji
pokazuje njene bele nedirnute butine i cipelama poludubokim u kojima njen život
ide na jug, na topliju stranu od usamljenosti.
I što je
najinteresantnije u očima im se video sjaj.
Da li je moguće da je
prirodan?
Danas ima toliko raznih
kozmetičkih preparata, od onih koji izazivaju suze do onih koji stvaraju zvezde
u uglovima očiju.
Nikad nisam video toliko devojaka
i mladih žena sa obnaženim nogama na kraju godine.
Biće to godina lepih
nogu, moglo bi se na osnovu toga reći, ali kuda će nas to odvesti?
Ljudi su u parovima
polako, nesigurno išli preko mosta na reci da na suprotnoj strani gledaju
Tesline svetlosne eksperimente u starom austrijskom gradu ispod tvrđave.
Ali grad se širi kao
snopovi tog svetla ili kao pijana stonoga, jer se renoviraju stari srpski
kvartovi poput Almaškog da bi se, možda grešim, primat nekad austrijskog gradića
sa druge strane reke smanjio i postao manje podesno mesto za izbor.
I tako tinjaju stare
nacionalne strasti i po koja jaka petarda, tek da se zna da za neko novo
predivno dupe i par dugih glatkih nogu, koje će išetati iz neke kuće ili stana
postoji mogući rat i patnja pre obaveznog kreveta duboko iza ponoći.
Ipak, premda sam protiv
planova gradskih mudraca, ne mogu ništa da učinim. Ponekad msilim da to što se
dešava sa javnim prostorima nije ništa drugo do dešavanja sa ženama. Stalno su
između straha od prihvatanja i opiranja koji, verujem, proističe od straha da
će tiranija muškog prevladati i neće se nikad više moći čvrsto slepiti kao
staklo ili đerdan, beli biseri oko noge.
Većina njih je na kalup u
stilu:
„Misliš da me možeš
imati. Ali, ja sam isuviše veliki zalogaj za tebe“.
I sve su sa drugaricana ili
polu momcima, ne znam kako da nazovem tu njihovu prijateljsku bliskost u
prozračnoj sreći, star sam kao đavo, ali uglavnom pojele bi neki hiros zvani
giros ili somun sa dugim kačkavalj ćevapima a zatim pijuckale pivo stojeći u
nekom od bezbroj pabova koji su, po lepom vremenu uprkos decembru, otvorili
letnje terase uz bučnu muziku. Pritom bi pokazivale svoje uspravne ili
prekrštene noge u providnim najlonkama.
Trebalo bi se zamisliti
nad tim nogama.
Hiću da kažem kako je sve to vrlo, vrlo dobro. Grad, svaki grad živi od žena. Ta
zar nije onaj hrabri vitez iz Crkve svetog Jurja kroz nepostojeći podvodni
tunel ispod Dunava na rukama preneo svoju dragu na sigurnu ravnicu i tako je nastao
sada veliki grad.
Ali posle svega dođe
zamka usamljenosti.
Kao pijenje pravo iz
flaše. Kao seks bez reči. Kao one trake jakih reflektora koje unakrst paraju
nebo nad rekom i, mislim, ometaju avione kojima bih mogao da najzad odletim u
Čikago svojih predaka ili u... ali kakve to veze ima sada?
Zadovoljio sam se bacivši
u šipražje svojoj lisici dobar komad stare kuvane šunke. Nisam čuo da se
šunjala ka mirisu hrane, koji one osete čak i na daljini od dva kilometra. Ali,
to ništa nije značilo dok sam ja tu i dok je ona, poput nevidljivog vetra, tu.
Prvog januara, počinje
lov na vulpes vulpes.
Pročitao sam to nekada
davno u Lovačkim novinama.
Meka imena životinja,
nežnosti žena i pucnjevi iz lovačke puške, krti, skoro šuplji sporadični prasak
kojeg ovog predvečerja čujem iz pravca bivše ciglane, samo malo levo. Ipak,
malo dalje od lisice. Ali, sezona lova je počela.
I trajaće celu godinu.
Godine lova žena, lisica, šansi, kontrolisanog flerta sa nekom anonimnom ženom,
vrelini noćnih strasti, telesnog žara leta i pakla istina i laži.
Nešto kao dobrotvorna, novogodišnja
zabava, nekada, u vatrogasnom domu, sa šaljivim tombolama i debelim prasićima i
mojim mladim pogledima kroz prozor iz kuće preko puta, kuće sada za rušenje.
(nastavak sledi)
Нема коментара:
Постави коментар