Sakrio se od kamera. Znao je, naravno, gde se nalaze te nevidljive kamere
i gde su nevidljivi šefovi koji sve vide.
Dok sam mu prilazio uspeo je da se uspravi i zauzme koliko toliko dostojanstveno
držanje za jednog radnika u crnom odelcetu sa natpisom na leđima Security.
Ipak, videlo se da je bolestan. Bolestan i star, ali istovremeno srećan što ima
posao šetača u toplom prostoru šoping centra.
Problem sa cirkulacijom, pitao sam ga.
Da je samo to. Juče sam u ponoć, vraćajući se sa železničke stanice
pao i povredio kolena. Bili je minus tri stepena. Led kao staklo. Taj led pored
pruge je najgori, taj minus na mokroj šljaki kojom prolaze vozovi.
Ispostavilo se da je iz okoline grada i da posle dvanaest sati špaciranja
molom dolazi kući mrtav umoran. Samo se dovuče i legne ženi iza leđa.
Žena me razume, iako spava kad dođem.
Spavanje je mnogo dobra stvar.
A žene? Svakog dana viđaš hiljadu različitih žena.
Hodam. Slušam muziku, veličanstvenu muziku.
Ne gledaš?
Gledam. Itekako gledam.
Muško sam. Žene vole da ih mi, muškarci, gledamo. Ali ne u sise ili dupe ili
lepe noge.
Žene vole oči. Da ti vide u očima sebe.
Mislim kako je to blisko onome što sam koliko juče pročitao od Pontifexa. "Moramo braniti ljubav - ljubav srca, uma i tela. Čista ljubav u odavanju sebe drugome."
Posle tog čuvara ga danima nisam sretao na njegovom radnom mestu.
Slušam muziku iz razglasa. Ništa posebno. Muzika liftova. Liftova
koji idu gore i dole.
Povremeno je prekida neki monotoni glas
koji upozorava vozača tog i tog automobila da se preparkira.
Ponavlja to ponekad tri puta.
Pomislim da sam to ja. Parkirao sam na mestu za invalide. Koliko
invalida ima u ovom gradu i koliko njih vozi automobile? Manje od statističke greške.
Hvala Bogu. Izlazeći iz auta parkiranog na žutom, osećajući se prezreno, šepam
nekoliko metara da zajebem kamere. Šta one znaju o bolu?
O bolu šetača koji su postali zavisni od šetanja gradom, od
otkrivanja malih tajni, crva zaborava.
Mislio sam o šetaču iz Obezbeđenja, o njegovoj teoriji ženskog
ogledanja u očima. Ta mala, sasvim mala zainteresovanost nije loša. Ona je kao
nekakva izgladnelost. Mumificiranje stvarnih osećanja. Naročito za nas koji verujemo
da je život mali.
Odem u perionicu, operem auto, posle nekoliko sati već je prljav.
Neki prikan kome se žurilo dozlaboga obišao me je u bliskom luku i isprskao svim
svojim blatnjavim točkovima. Odlazeći, u njegovom retrovizoru zapažam kako se
smeje. Nešto je uprskao i to je sjajno. Bar nešto. Jebeš uredan život.
Ne ljutim se.
Sasvim bezazlena osveta, mada nedužnom, možda mu, pomiaslim, popravi raspoloženje tog dana.
Vozač koji me je namerno poprskao nema ništa sa mojom opštom mržnjom.
Znam da je to u suprotnosti sa osećanjem pravde, može biti i sa starozavetnim
stavom: Oko za oko, zub za zub.
Ali, sve reči kao da sve manje znače.
Ono što se meri je vreme, tačnije koliko je potrebno da neko prođe
pored tebe, to ne mora izričito da bude žena; dakle da prođe u pogleda te onako
baš duboko, u oči.
A, da.
Pitao sam nekog drugog starca, malenog, debeljuškastog sa naočarima
tople dioptrije, koji je u vratima neke poznate robne marke pazio da neko devojče
ne ukrade suknju, čizmice ili gaćice; gde mu je onaj drugar sa bolnim nogama.
Tu je on, kaže. Svi smo tu. Samo, mi ne smemo da se vidimo.
Ništa ne sme da se vidi.
Pogledao sam se u ogledalu na ulazu na kome je dežurao.
Ono što sam video nije bilo ono što sam očekivao da ću videti - neizbežan dolazak novog.
Нема коментара:
Постави коментар