„Nisam
kanila nikomu to pripovedati. Možda ni sad nisam smjela reči? No, šta več mogu
izgubit na kraju?“, mešala je ekavicu i ijekavicu, drhtala od jada pomešanog sa
stidom, Matilda, koja je ponekad kad popije, volela da za sebe kaže:
„publicistkinja“. U suštini, ceo vek je bila usidrena u Hronu, kao tehnička,
dakle druga sekretarica glavnog u tim malim gradskim novinama a do juče jedini
posao joj beše sastavljanje priloga za Vremeplov u kojoj su navođeni
najznačajniji događaji koji su se desili u prošlosti sveta. Pritom se
obilato služila izveštajima iz ranijih godina, koje je brižljivo čuvala u
pretincu.
Lako se da pretpostaviti da joj je
kršteno ime određeno po zaštitnici časnog braka i porodice, svetoj Matildi iz
Engera u Saskoj, inače čuvenoj i po telesnoj lepoti i ljupkosti, tako da se to
dvojstvo stalno sudaralo i mrvilo i u Matildi.
Držala je te večeri nekoliko čaša u ruci,
iako u kur salonu, kako je nazivala uličnu prostranu sobu večito zamračenu
drvenim teškim šalonima koji je izradio još njen deda Julije Štraus, ne beše
nikoga osim nas dvoje; a šake su joj stezale kristale kao da mrve proso za
ptice nebeske. Neobična stvar, a možda i ne toliko za zrelu ženu iz praznog
kreveta, krupnu pravu plavušu uvek sa punđom, staru devojke gladnu ljubavi -
ali do smrti uplašenu od zbližavanja koje bi je, smatrala je, sasvim izvesno lišilo gracioznosti a time i
nadmoći koja je proticanjem vremena postajala sve neupotrebljivija te se stoga
opijala gradeći se zagonetnim tajanstvom svetice.
Zaboravih da kažem da je uvek, ali baš
uvek, na lančiću oko vrata nosila poveći
zlatni krst koj joj je padao u razdeljak između dubokih grudi. Ta tajanstvena
veza između erotike i hrišćanstva, govorila je, nikada nije propitana do
kostiju i njima orobljenih okvira utrobe, prostora bez značenja i smisla,
utrobe gde prestaje ono što prost puk naziva dušom.
Upravo je ostala bez posla.
„Zbog toga što nisam podobna. Pet godina
pred mirovinu. Zbog porijekla“, rekla je. I dodala:
„Dokle ćemo plaćati ceh svojih predaka,
ukoliko, uopće moramo da plaćamo za druge. Ja ne želim ništa više nego samo da
ostanem živa. Da dišem i živim.Sto dvadeset otkucaja u minuti. Ne mogu. Srce će
mi puć. I čemu onda istorija, čemu taj tvoj mali feljton u novini koju više
niko ne čita. Da li si svestan da to govno, u kome sam i ja, na žalost, radila
- niko ozbiljan više ne čita. Čitaju ih samo starci i starice da bi se
smejuljili nad čituljama svojih poznanika“.
Bila je kivna.
„Ko mi je oteo život?“
Prikupljala je stari izriđali donji veš
sa poda, još lomna u struku. Imala je pedeset i osam godina. Ali, delovala je
starije. Samoća i ženska suzdržanost koju je negovala dugi niz godina sada se
pokazivala kao klopka. Izgubila je oslonac koji se nalazio, bar je ona tako smatrala, u
nepogrešivoj sreći zrelog doba koja se sastoji u prestanku borbe, ratova i svakodnevnih
bitaka. Odjednom je shvatila da sve jedno drugo proždire u životu. To je kao
trenutak koji dođe. Ne prolazi suviše brzo, ali prolazi obično velikim
spremanjem svog života.
Kad
je to shvatila, užasnula se.
„Mora da je ova kuća Štrausovih zaposjednuta
kad me opterećuju stvari koje bi tek trebalo razumiti. Poput čežnje koja raste
u tjeskobu koja liči na vezu sa božanskim dok ležim u mraku kršćanstva s
mislima na celibatno djetinjstvo. Da li sam imala bolna iskustva?
Da li je majka Vilma poštivana? Zašto sam
odrasla u poniznosti ukojoj nisam umela da smestim sve ratove kojima nesvesno
svedočih u bočice sa mirisima. Zatvorim ih u malu bočicu koju zatim pažljivo
odložim u veću bocu, i nju zatvorim i smestim trajno u još veću bocu; kao što je
to, pričali su, činio Jakob Švarm, vlasnik znamenite varoške apoteke Sokol u
kojoj se otrov čuvao u najmanje četiri staklene boce, tako da ako neko poželi
da dođe do njega mora pet puta dobro da razmisli o svojoj nakani“.
Posedovala je nekoliko desetina
originalni Švarmovih bočica, neke behu sa neproverenim otrovom ili lekom protiv
svih bolesti, kako je pisalo na njima a niko se nije usudio da ih otvori.
Krišom ih je nudila na prodaju. Ali cena beše previsoka.
„Ljudi pate od nedoumica. Ne znaju što
hoće. Danas ne vrede nijedni parametri. O časti ne vredi ni govoriti. O mojoj majci ...“
Zastala je i odmahnula rukom.
„I što sada? Da li se vreme popravilo od
kada su mojeg oca, poštenog i valjanog stolara pretvorili u komendiju. Muzičar, da, tako su ga zvali, valjda zbog prezimena.“
Izgledalo mi je to čudno i pomalo
neprirodno. Majka joj je bila domaćica, pri kraju života prilično senilna a
otac je bio ono što je morao da bude da bi preživeo: zvezdočatac.“
Astronom?
„Moglo bi se to i tako definirati.
Postojala je, a vjerujem i danas ta mala opservatorija na Tvrđi. Trebalo bi ju
posetiti, utvrditi u kakovom je stanju i možda čak i renovirat posjetiteljima
za pogled ne unazad, nego baš u budućnost. Zvezde nisu mimo našeg života.
Naprotiv. Historijat Maja, primerice, to dokazuje. One linije vidljive samo sa
oblaka...u njima piše više nego u svim knjigama ovog sveta.“
Nastavila je:
„Poslovi ne bi trebalo uopšte ni da se
počinju bez uvida u to što zvezde svojim pozicijama u beskrajnim sazvežđu imaju
da kažu nama koji život nesigurno nosimo na malenim plećima u ovom neizvešću.
Ali, komu govoriti kad je svako društvo samo četiri koraka od anarhije? Furnir
ovog tobože civiliziranog života je tanak i kruni se i mrvi svakim danom. Ovo
crno, na nameštaju... Ja sam najprije mislila da je to od kave, onaj slučajni
talog koji ostane, ne na dnu, nego ispod dna prepune šolje usled nepažnje
domaćice, ali ne, nije to trag kave nego prah svijeta.“
Нема коментара:
Постави коментар