MILAN TODOROV: KRAJ KAO STVOREN ZA ŽIVOT

 

 

Nekad sam

Dugo šetao noću

I posmatrao kuće

I ljude u kućama koje su

Imale osvetljene prozore

U mirnom kraju

Na brdovitom obodu

Grada koji nije želeo da zna

Da se širi

Tada je sve bilo kao konzerva

Dobrih sardina

Ali uredno spakovanih

U metalne kutijice

Toliko pedantno

Kao ti ljudi koji

Idu u krevet u pun sat

Dok njihove dame

Popravljaju metalne žabice

Na zavesama

Ili  halterima

I toliko je sve to bilo

Bez bola

Blago i spokojno

Da sam morao da se štipam

Za dupe

Da bih poverovao da to

Postoji.

Danas

Kada živim tu

Među njima

(Sused koji se retko

Viđa)

Shvatam da sam se zajebao

Da ništa nije

Ni bolje ni gore

Navlačim zavesu

Kao većina ljudi u

Kraju

Kao većina ljudi

Koji nisu kao ja.