Ni Volt Dizni, izgleda, nije znao za lek protiv smrti pa je
testamentarno naložio da njegovo telo odmah po smrti bude stavljeno u ledenu
komoru na minus 365 stepeni.
Bog, hramovi, molitve?
Mala crkva u parku mohg detinjstva... postaje sve veća i već
donekle liči na manastir. To mi se nije ni najmanje dopadalo. Posmatrao sam to
godinama, još od vremena kada je mala grkokatolička crkva jednostavnih svedenih
elemenata bila sivi oljušteni primer kako nestaju lepe stvari i ljudi koji su
ih stvorili i zatim do nekog doba čuvali.
Dolaze novi ljudi sa novim idejama.
Naročito nedeljom, rano izjutra, ne baš rano, tako nešto iza osam
sati, dolaze mlade žene zabrađene marama sa svećama u rukama i ulaze u novu
staru crkvu da se mole za zdravlje, sreću, ljubav i poštenje.
Ne mogu da razumem razloge njihovog zabrađivanja niti skrušenosti.
Ako si lepa, zašo to kriješ od Boga?
Ako si tužna i uplašena za sopstveno i zdravlje svojih najmilijih, zašto to ne pokušaš da rešiš pomoću medicinske nauke? Ona nije svemoćna. Znamo to. Ali, niko nije svemoćan kad se radi o našem telu. O duši ne bih ovom prilikom. O nemoći našeg tela vladaju, po mom skromnom mišljenju, rekoh prijatelju zavodniku mnogih žena, kolaju razne legende. Neke su istinite a neke sami izmišljamo. Međutim, kako starimo, mi i naše ljubavi, stare ili nove, ili možda uvek iste samo na drugi način, mi stičemo moć stvorenog i ostvarenog dok gubimo fizičku moć. Stičemo autoritet zbog onoga što nestaje.
Crkve bi trebalo da nam služe da shvatimo tu dvojnost između duha i
tela. Mi smo momci koji su krali pare sa ikone Bogorodice, da bismo išli u
bioskop i gledali devojku Džejms Bonda, onu avion devijku Ursulu, u belom platnenom bikiniju sa razrezom između bedara;
okretali hartiju umašćenu koljivom da sveštenik ne shvati da smo već dobili svoju hostiju; karali u kasnim satima
u portalskim ulazima u hramove, krali u crkvenoj bašti crvene jabuke zbog kojih
su Adam i Eva iubačeni iz raja; naslanjali se sa bujnim devojčurama na kipove
svetaca u crkvenom, slabo čuvanom, parku.
Šta sve nismo radili da se spasimo ovog pakla starosti. Mada, tešim
se, sve je to relativno. Ljudi zrelog doba su oni do osamdesete. To je
najnovija svetska klasifikacija. Stariji ljudi su oni od osamdeset do devedeset,
a stari oni preko devedeset, dok su vrlo stari ljudi sa više od stoleća na leđima.
Ponekad, u gradu, u megamarketu, na pokretnim stepeništem, uhvatim
onaj nedvosmisleno znatiželjan pogled neke žene na sebi.
Ne, nisam mlad. O lepoti ne sudim,
bar ne sopstvenoj jer ne verujem u nju.
Ipak, postoji nešto.
Hirurzi možda znaju.
Prijatelj zavodnik, sa dosta uspeha, rekao bih, zna neku tajnu kako
biti favorit u ovom hipodromu. Neće da mi je oda. Onaj tvoj je mišić. To
je suština.
Oh.
Možda je dovoljno oterati sve ovakve misli iz glave i pustiti da se
stvari odvijaju automatski. Kao kad uđeš
u toalet nekog novog super lukszuznog hotela, pišaš u bokal na zidu i kad se odmakneš mirisna
sapunjava voda jurne odozgo i opere tvoj mlaz kao da ništa nije bilo.
To je život.
Upravo sam to večeras uradio. Pre nego što sam izašao, oprao sam ruke
u keramičkom umivaoniku. Kad sam se odmakao voda je prestala da šušti.
Neka visoka plava devojka ili žena, nosila je svetlu žutu vetrovku
i uske svetlucavo crne helanke na viitkim nogama; ponekad mi je teško da ih
razlikujem, greškom je utrčala u muški toalet i rekla:
Oh! Nema veze.
Ušla je u ograđeni deo i učinila ono što je morala.
Kad je izašla... Ne nisam je čekao. Ali, bio sam u hodniku kraj
ulaza, odlazeći, to je bila ne baš sasvim mlada žena.
Pa, sad, ljudi se menjaju, pomislih.
Na pokretnom stepeništu, posle desetak minuta, ulovih onaj, njen pogled. Pogled mlade lisice.
Bila je tako....petnaestak godina mlađa.
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар