Moram da krijem mesto na
kome je nastala fotografija moje lisice.
Moje? Hm.
Fotku je načinio moj
prijatelj, koji je oko osam uveče išao svopjim kolima tim izlokanim drumom i
iznenada u šipražju sa strane puta ugledao neke životinje za koje je mislio da
su mladi psi. Zastao je, uključio kameru na telefonu i napravio neverovatan
video zapis. Divljina u stambenoj četvrti.
U prvom trenutku nisam mogao da verujem.
Bilo je zaista očaravajuće.
Mlade lisice koje slobodno
osmatraju čoveka koji odlazi na piće posle napornog dana u skladištu nekog
megamarketa.
Malo je ljudi kojima je
pošlo za rukom da snime takav trenutak.
Jer, sledećeg lisice su
nestale.
Kao da ih nikada nije ni
bilo.
Posle se dugo ništa nije
dešavalo.
Mislim sa lisicama.
Sa mnom i sa njim se dešavalo, osim što smo uz čašicu noćne grape ćutali. U
stvari, ja sam više ćutao a on je pričao kako je dobio nagradu zato što je, osetivši
dim, pritrčao do vatrogasnog aparata i ugasio plamen elektrilčnih kablova u
magacinu, u samom začetku. Dobio je sledećeg meseca od menadžmenta solidan
bonus na platu. Međutim, taj isti menadžment nije stvar shvatao ozbiljno i
dogodilo se da je megamarket jedne noći zahvatio plamen koji ga je potpuno
uništio.
Ali, sve je to bilo izvan
nas.
On je, priznao je, patio
za starim marketom, ali kako to biva sa mestima, ženama , svarima koje ne
srećeš, neke druge stvari i mesta i ljudi postaju jednako interesantni.
Mislim da se svi mi
oblikjujemo pre svega gubljenjem.
Mi svoj otisak ostavljamo
u onome što nam izmiče.
Žene to, rekao mi je moj
večernji ispisnik, znatno mlađi od mene, rade mnogo veštije.
Uče od internet
terapeuta.
Govore kako se nikad ničemu
ne nadaju ali da, recimo, uvek očekuju. Ili obrnuto. Ne očekuju, ali se uvek
nadaju.
Čemu?
Na to pitanje nemaju odgovor.
Sfinge.
Ispričao mi je slučaj svog kolege. Bio je sa jednom udatom, jednom, pa još jednom,
Kada je treći put pitao da se nađu negde, odbrusila mu je da ne bude bezobrazan
i dodala:
Prvi put sam htela da
vidim da li je to za mene?
Nisam bila sigurna, pa
sam ponovila to sa tobom.
Nije bilo bogznašta. I
odlučila sam da to više ne radim, ja sam sada sve shvatila i tebe i sebe, imam
divnog čoveka i dvoje dece, ne, nemoj da budeš bezobrazan, ostavi me na miru,
ja za tebe ne postojim, nisam nikada ni postojala, sve je bilo glupi
eksperiment kao sa žabama u loncu sve vrelije vode, mi nismo jedno za drugo,
nismo nikada ni bili, ti misliš da si me očarao time što te je Bog podario, ali
ti si obična muška prostitutka i nemoj više da mi se obraćaš, a ako
pošalješ poruku,samo mjednu, blokiraću te zauvek...
Stani, rekao sam mu, o
kome pričamo?
O nama, rekao je.
Popili smo jošpo jednu,
duboku.
Čuvaj se.
Ima ih na putu.
Pandura?
I njih i lisica, ma ma
svega u ovom svetu. Svetu između Dobra i Zla.
A pobednici diktiraju šta
je dobro a šta loše.
I to nismo ja i ti.
Još ne veruješ da postoje
lisice, tu, odmah pored tebe, pitao je.
I tako je to počelo.
Nemam preteranih iluzija.
Neko mi je, kad sam mu ispričao ovu priču, rekao da se igram sa vatrom. Lisice
su opasne.
Znam, zato ih volim.
Нема коментара:
Постави коментар