MILAN TODOROV: PATAGONIJA

Odnedavno, po povratku kući iz večernjeg tumaranja zvanog šetnje, slušam muziku. Samo muziku. Obično, klasiku. Pritom listam neke stare časopise sa reprodukcijama anđela. Imam strogi raspored. Puštam najviše tri muzičke numere za redom. To mi daje osećaj da kontrolišem svoje želje, što inače nije slučaj.

To preterivanje sa izlivima emocija kojima sam izgleda uvek bio previše sklon, pre govori o mojoj nesigurnosti u sebe, nego o otvorenosti za druge osobe.

Ipak, postoji još nešto.

Recimo, svi mi govore da to što hranim lisicu i njene mladunce nije prihvatljivo. Neki tvrde da bi one, ukoliko bi uopšte trebalo da postoje blizu naseljene gradske četvrti, trebalo pustiti da pokušaju da same love pa kad uvide da to ne ide, one će napustiti grad i pobeći u šume izvan njega.

Drugi misle da će moje pomaganje lisicama da prezime doprineti pojavi besnila, koje se vrlo lako može proširiti i na ljude.

Međutim, mene užasno zamara razmišljanje o pozitivnim i negativnim stranicama

života. Kad mislimo samo na svetlo i tamu, tu nema nikakvog lepog iznenađenja niti mogućnostu proniciljivosti.

O begu da ne govorimo. Svi danas misle gde bi i kako pobegli od sopstvenog života i na pitanje koju knjigu biste poneli sa sobom odgovaraju Bibliju ili Robinson Kruso ili Četiri čoveka u čamcu a o psu da ne govorimo i slične gluposti a zaboravljaju da ma gde otišli uvek nose sebe i svoju, prilično opustošenu, ljušturu.

Hiću da kažem da bavljenje zabrinjavajuće neustrašivim lisicama koje žive u nemogućem, je za mene uranjanjwe u misterije malog života, sopstvenog i tuđeg i tako, nadam se, proveravam koliko smo svi mi, sva živa bića, povezani u lancu postojanja i da taj lanac ne smemo da pokidamo. One su još sa nama. Mi smo još tu. I oni koje smo izgubili su tu negde.

Na televizijskom ekranu božićna zabava za puk. Stare narodne pesme, koje slabo podnosim a onda začujem  omiljenu pesmu mog oca: Stade se cveće rosom kititi, stade se biser zlatom nizati, stade se srebro srmom srmiti, stadoše momci...

Uspomene su izbeglice iz našeg učmalog života u kome vladaju:

Slomljena srca ispod hladne beline kože.

Strah od smrti.

Sutra je osam godina kako mi je otišla majka.

Veruj u vanzemaljce, oni će nas spasiti!

Strah od svetla koje se automatski pali kada staneš pred vrata, jer to svetlo samoupaljivo, bez moje namere, guši nadu u večnu budućnost koja mora biti elementarna.

Strah od ljubavi koja je kao glasovni trik. Danas je glas topao, skoro veseo a sutra uveče malj za razbijanje.

Prilično uvrnuto i klizavo kao sapun, priznajem.

Ali, možda je došlo vreme za novi krstaški rat.

Pagani koji u ime hrišćanstva pale lomače na Badnji dan i pucaju da rasteraju demone i slile zla su žalosna neiskorenjiva pojava.

Ali, Božić je. Vreme ljubavi. Sve je svakome dozvoljeno. Svi praznuju, svi se vesele.

Na ruskoj benzinskoj pumpi kupujem butan bocu za šporet.

Devojka, crna, bucmasta, na kasi – vidno neraspoložena.

Celu noć nisam spavala, kaže plavoj koleginici.

Šta si radila, smeje se plava sa jakim bedrima za njene godine..

Bar da sam.

E pa, sestro, uđi malo u Patagoniju...

Njen kolega mi donosi prljavu plavu bocu.

Izvinite, izabrao sam vam najčistiju, ali i ona je zaprljana.

Rusi, kaže, njih je sad baš briga za to da operu boce.

Ništa.

Ratuju.

Srećno.

Upisujem datum kupovine boce na papiriću koji je obmotan oko sigurnosnog ventila.

Koliko će trajati?

Penjem se uz brdašce.

Usput ne srećem nikoga.

Sutra će, prema najavi, pasti prvi sneg.  I neće pasti da prekrije breg, nego da otkrije tragove.

Uveče, muzika i čitanje. Pišu da je bavljenje umetnošću veoma dobro za mentalno i fizičko zdravlje.
Da li bih nekog posavetovao da piše?

Čemu to?

Ljudi, pogotovo žene, pišu kradom.

Ko zna šte će jednog dana otkriti u svojim pesmama ili pričama? Ipak cenim svaki rukopis. I noćnu poštu. Ne samo škrabanje olovkom, da se zna. Čak i kad je sve pogrešno.

Ali, pre svega toga, otišao sam do lisičjeg loga. Imao sam za nju hrane u izobilju.

Istresao sam vrećicu sa ćurećim mesom i kostima. Malo sam stajao pored bandere i čekao.

Mislio sam o tome kako su ljudi pripitomili divlje ćurke da bi ih lakše hvatali, ubijali i jeli.

I mislio sam kako život nije baš slavan.

I da je ona plavuša na benzinskoj pumpi sasvim u pravu kada preporučuje odlazak u Patagoniju.