MILAN TODOROV: SVETLO U PROZORIMA

 

 

 

Lažu da su bili na Mesecu pre pedeset godina. Oni čak ni danas ne uspevaju da dobace do njega. Curi im pogonsko goprivo iz najnovije Nasine letilice. Mali korak za čoveka, a veliki za čovečanstvo je bio velika zvučna laž. Trebalo je odmah posumnjati. Ta vrsta slatkorečivosti je odvratna kao unapred napisan govor za političare. Sve što lepo i skladno zvuči trebalo bi iznova preispitati. Najinteresantnije u svemu tome sa Mesecom je da ti koji su nam ubacili seme nade, sada odlaze sa ovog sveta, u dubokoj starosti, ne videvši Boga u koga su, kako su tvrdili, verovali celi život. I gde će sada, ti koji su shvatili šta je ništa? Strašnije od toga da se suočiš sa Bogom je suočenje sa samim sobom na kraju života. Mislim da je tako. 

Srećan sam što to još ne znam iskustveno.

A sve bi trebalo na svojoj koži prljiti večnim plamenom.

Razume se da je to bitka.

Čak i kad ležiš u krevetu, budan u dva sata iza ponoći, kao da postoje dve noći. Opšta noć, zvanična, proklamovana i tvoja, lična po kojoj se kreću razni likovi. 

Jedan zvoni na vratima. Izvini, kaže, ako sam te probudio. Videli smo svetlo u prozoru, pa pomislili da još ne spavaš. Ja sam iz crkve. Kakve crkve? 

Znaš one crkvice brvnare, gore, iznad naših kuća, iza ciglarskog naselja..

Zar ta brvnara još postoji?

Ne postoji. Mi smo je popravljali dok smo mogli. Koštalo nas. Posle nikog nije bilo briga. Raspala se, pa smo podigli nadstrešnicu, kao ono na fudbalskim terenima za rezervne igrače, i sad tu sedimo po celu noć i...čekamo.

Znam. Povremeno sam ih viđao u u polutami, ogrnute baricom svetlosti nekog telefončića.

Šta čekate?

Ne znam. Mene su poslali kod tebe, imaš podrum, pa me poslali po piće za mladiće.

Vraćam se u krevet. Ne skidam bade mantil. Najavili su da će oko četiri ujutro biti minus deset.

Mislim na lisicu. Ako je to lisica?

Da li je to žena koja onuda jutromšeta svog velikog rundavog psa koji njuši tragove koje, kao i ja, smatra važnim?

Ne viđam je danima.

Ni tu ženu, ni tu lisicu.

Hranu koju ostavljam ne jede niko.

Ne kukam zbog toga. Samo kažem.

Biće još dana za borbu.

Žao mi je tolikih koje sam propustio zbog ovoga ili onoga. Uvek je, u stvari, bilo boj se ovna itd.. I sada vidim, da su ovnovi postali... Ne...

Glavica crnog luka, onog pljosnatog, više slatkog nego ljutog, luka zvanog pogačar je odličan talisman u ovim mešavinama dana i noći,  kada se ne ljubi.

A Mesec je bled i prazan i svi smo prilično ludi dok tražimo svetlost u prozorima kuća oko nas.