MILAN TODOROV: MESAREVO MESO

 

Postoje ljudi koji ne izlaze

Nedeljom i praznicima

Kada su svi drugi na ulicama

Ili u restoranima

Ili u tržnim centrima

Postoje ti ljudi

Koji veruju da nisu važni

Da bi njihova neugledna
Pojava bila samo

Ruganje  slavnim danima.

To je, zapravo, kao kad ti se neka osoba svidi i uspostavite neki kontakt. I ti misliš da se ti takođe  sviđaš toj osobi. U stvari, raduješ se što nisi odbačen. Što nisi izolovan. Što se ne smrzavaš u mislima, ispod jorgana, prevučenog preko glave, celu noć, noć punu sjajnih visokih zvezda bez jasne svrhe. A onda, ne ide to odjednom, nego kroz male nesporazume, kroz nepotrebne reči, kroz navalu strasti u  vreme zamora ničim izazvanog, u danima ili noćima povlačenja ili presvlačenja sopstvene dotadašnje kože; pa tada pomisliš da si opet pogrešio, da je reč o zabuni koju si kasno uočio, da ona nije za tebe, da to ne može biti jer ti si sada samo povlačenje unazad, bez volje za kretanjem, a moguća ljubav je pogrešno zapažanje, sečica u jakoj ruci mesara u mesari u kojoj merkaš meso za drugi dan, za dva dana, za dane da ne ostane mnogo da se baci, za stari želudac, za umorna creva, za život koji dolazi bez saveta jer za budućnost nema iskustava.

Mesar...

Ne znam mu ime.

Upoznali smo se sasvim slučajno. Dopalo mi se njegovo lice dok je u velikoj prodavnici ređao sveže pakete mesa. Pitao sam ga da li ima neke masnije i sočnije komade za paprikaš, neke svinjske nogice, bubrege, repove ili uši a ne te suve, čisto mesnate odreske bez ukusa.

Rekao mi je da me razume, ali sada kolju svinje kad dospeju do sto i dvadeset kilograma. Nema onih od dve godine, nema masnih graonika i slanine od deset santimetara. Prošla su stara vremena. Navikni se na nova. Čisto meso. I kraj.

Koliko imaš godina, pitao sam ga.

Prišao mi je i stisnuo ruku.
Još si jak.

Kako ne bih bio, kad osam sati mlatim satarom.

I ti si dobar, rekao mi je. Znao sam da laže iz one prohujale pristojnosti tako karakteristične za Vojvodnu staru.

Zavoleo sam ga.

Ličio je na mog strica. Mali, snažan i kočoperan. I on je bio mesar a posle je, boraveći u Americi, naučio da je biznis stalna promena. I postao je trgovac zubarskim stolicama i bušilicama.

Odličan posao, ali bolan za mušterije.

Posle nekoliko nedelja sretoh ga na istom mestu. Retko je izlazio iz svoje staklene kabine za pandlovanje. Obično pri kraju dana. Kao da se bojao da izađe napolje bez svoje satare.

Ponovo mi je stisnuo ruku.

Još si jak, rekoh mu.

I ti si, reče mi.
Bili smo na ti, kao neki rođaci po godinama rođenja i te rečenice kao male večernje molitve samo su legale jedna na drugu ne uvećavajući nijednog od nas.

Zatim se on, u znak poštovanja, valjda, poklonio i mala bela mesarska kapa mu je pala sa glave. Imao je dobru kosu. Bio je ipak još mlad, za svoje godine, kako se to kaže. Onda je idući unatraške zašao iza teških plastičnih roletni.

Pričao je još nešto o ćerci, zetu, o kilogramima soli koje će pojesti dok se ne rastanu i o tome kako, ako te uveče svrbi čmar, ujutro moraš da se probudiš sa bar jednim žutim prstom. Imao je biblijsku stranu oca dok je pričao o deci i neiuzbežnom rastanku, popot drevnog Jova.

Neke žene su prolazile blizu nas i smejale se oholo kao da smo u samom srcu krstaških ratova.

Bile su to žene još jednog slavnog dana, lako našminkane, blistavih očiju koje su još želele, žene sa uglancanim čizmama, u tesnim helankama na zrelim nogama, ali sve su, osetih, verovale da je život bolji od nas.

Međutim, u ustajalom vazduhu iza njih, koje su jezdile šoping molom, ostajao je utisak da ni one nisu sasvim sigurne za koga su to nedostižne ove noći i da li će ih neko prepoznati kad se budu istim putem vraćale, jer su praznici postali tako pokretni a dani tako izmičući da se osećaš sasvim pogrešno ne znajući još razlog za to.