MILAN TODOROV: PRIMERI ŽIVOTA

 

 

 

 

U ona stara doba, vreme je bilo nepredvidljivo.

Danas svi znaju da će sutra, recimo, padati sneg, i da neće biti visok. Tada pripremaju lopate, grtalice, šalove, portirske ili danas češće vojničke bunde i ranom zorom kreću na posao. Svaka staza biva očišćena oko kuće. Čak i tamo gde ljudska, domaćinova noga nije do tada kročila...

Uvek sam verovao da je to kompleks. Raditi nepotrebne stvari, odnosno poslove koji pripadaju Bogu i Suncu kao vrhovnom bogu od pamtiveka.

Osim toga, ta očekivanost dolazećeg je vređanje budućnosti.

Nešto poput bajki kad odrasteš.

Snežana i sedam patuljaka, erotski triler sa elementima silovanja i grupnog seksa.
Vuk i Crvenkapica; miriše na pedofiliju.

Devojčica sa šibicama; podsticanje na porok pušenja...

Onda veštice, pa lepa Pepeljuga i njena cipelica, taj ženski svet kolopleta.

Uzgred, primećujem da sam izgubio jedan deo ženske publike na društvenim mrežama, što je odlična stvar. Kad nemaš mnogo njih ili nemaš onoga koga želiš da impresioniraš, možeš da eksperimentišeš ili da kažeš tačno ono što misliš.

Moguće je da je nedostatak interesovanja nekih osoba za moje priče to što su na neki način izmišljene, odnosno što sam u njima život i stvarne događaje uvek tretirao kao stvaralačko otkriće do koga sam dolazio na razne načine o kojima ne bih govorio jer bih time srušio kulu od slonovače ili ćele kulu ili šta ja znam već šta slično.

Kao što je svojevremeno rekao moj radijski kolega, pesnik i odličan romanopisac  V.D., prošle noći je padao dubok sneg. A sutradan, to jest danas, bila je godišnjica smrti moje majke. Nisam to hteo da obeležim.  Ličilo bi na pokretni praznik.

Otišao sam u veliki tržni centar i na jednom hodničkom kiosku razgledao replike oružja. Izloženi crni pištolji i revolveri (nikad nisam to razlikovao) delovali su vrlo uverljivo. Mladi prodavac mi je prišao i pitao me da li su mi potrebne informacije o izloženoj robi, kao da su u pitanju jakne, košulje ili sirevi.

Interesantni su, rekao sam.

Zatim sam ga upitao da li ubijaju?

Ne, unervozio se, ali plaše. Izgledaju kao originali a imamo verzije sa gasom i čeličnim kuglama koje mogu da teško rane osobu ako se u nju ispale iz blizine, kao i ove jeftinije, na potezanje, sa plastičnim kuglicama sa gađanje u mete.

Ćutao sam.

Volite oružje?

Ne, rekao sam, mada sam svojevremeno imao neke prave pa sam ih vratio policiji.

Za ovo vam nije potrebna dozvola. Samo račun i potvrda o kupovini.

Razmisliću, izrekao sam čarobnu Aladinovu reč.

Oružje me je, pomislih, privuklo kao ružan san. Ono kad sanjate ono što ste doživeli ili gladali poslednjih dana.

Pre sedam godina moj najbolji prijatelj je pucao sebi u usta iz jednog oružja.

Juče su na malom ekranu emitovali ljubavni film  na osnovu kič romana neke Mirjam Bačić ili Jelene Janković... U njemu se govori o devojci koju je progonio odvratni oženjeni muškarac kome je na trenutak popustila a on se zatim ubio iz revolvera pucavši i na nju i na njenu usputnu simpatiju sa crvenim fesom pa se ona preživevši udala za lepog avijatičara za kojim je uvek čeznula dok je on imao verenicu sa kojom nju nije varao ali je izgubio nogu kada mu je ta verenica pocepala amajliju u vidu fotografije te mlade raspuštenice  koju je voleo ali nije hteo da  ponizi verenicu dok ga ona nije ponizila zbog toga što je bez amajlije postao bogalj... Otprilike, tako nekako.

Dođite, mi smo uvek tu, rekao je dečko koji prodaje replike revolvera.

U donjem delu šoping mola ušao sam u ogromnu bakalnicu i kupio najveću crvenu jabuku koju sam mogao tamo da nađem.

Iuzmerio sam je, odštampao bar kod i na samouslužnoj kasi platio traženu svotu.

Devojka koja motri na kupce da ne bi prevarile lopovski megamarket me je upitala:
Samo jedna jabuka, gospodine?

Samo jedna.

U povratku kući, zaustavio sam se kod groblja i na majčin grob stavio jabuku.

Sneg je i dalje provejavao.

Zaustavio sam se i kod one bandere. Jučerašnjih kostiju, uverih se kopanjem cokulom po snegu, nije bilo. Beli prekrivač je prekrio tragove lisice. Samo su se u blizini nazirali skori tragovi šapa velikog psa koji je dobro osetio da se tu nešto dešava, ali nije mogao da zna šta, pa se popišao žutim mlazom po belini  i otrčao za gospodarem.

Možda je nešto i napisao svojom mužjačkom kitom?

(nastaviće se)