Imam osećaj da me prate. Za sada, ja ne znam ko me prati. To nije ništa novo. Jedno vreme, daleko, kada sam bio aktivni novinar, pratila su me dvojica iz tadašnje Udbe. Tada sam pisao tekstove za kafanske i pozorišne kabarea. Imao sam grupu prijatelja glumaca sa kojima sam radio satirični radio kabare i posle nekog vremena odlučili smo da to prenesemo publici, javno. Premijera je bila u jednom garni hotelu. Prošlo je prilično dobro i od tada su počeli da me prate.
Ja sam mislio da je to sasvim
normalno.
Da stvar bude smešnija
pratila su me dva svršena studenta Pravnog fakulteta koji su se zaposlili u
policiji, a od te dvojice, jednog sam poznavao, čak smo se povremeno sastajali
sa našim usputnim devojkama na kafi ili piću u nekom kafeu.
Oni su sedeli na našim
predstavama, pili, slušali i ćutali.
To ćutanje je bilo
njihovo oružje.
Sve je to prošlo, mada je
izgledalo gadno i upravnik hotela u kome smo igrali tu predstavu je morao da
podnese ostavku.
Međutim, ostalo je
ćutanje.
Nikad ti ne kažu šta im
smeta kod tebe, u tvom ponašanju, gestovima ili govoru.
Pre desetak meseci u
jednom velikom šoping centru, trudeći se da izbegnem sudar sa nekim prpastim
gospodinom i njegovom pregrejanom ženskom u beloj bundi na dvadeset i osam
stepeni koliko je u tim holovima uvek, primakao sam se ogradi i osetio kako se
rukav na mojoj novoj pernatoj jakni sa cviljenjm cepa.
Otišao sam do recepcije
na kome je neka vitka plava devojka buljila u mnoštvoi ekrana. Rekao sam joj
šta se dogodilo. Nije bila iznenađena. Ćutala je dok sam ja neprestano
ponavljao da želim da mi kupe novu jaknu. Najzad je izustila da, premda to nije
stvar kojom se oni bave, jer rascep na jakni je sasvim banalna stvar; napišem
pismo nekakvoj Upravi i da obrazložim svoj zahtev.
Gde je uprava, pitao sam
je.
Samo vi donesite vaš zahtev
na ovaj šalter. Ima ko će da ga prosledi gde treba.
Vratio sam se kući poprililčno
skeptičan.
Ipak sam sledećeg jutra
skrpio nekakav tužbeni zahtev i uveče ga odneo na onaj javni pukt obezbeđenja.
Sada je iza stakla na
njemu sedela neka crnokosa devojka plemenskog izgleda.
Bila je predusretljivija.
Za Upravu, rekao sam
predajući joj beli koverat.
Kakvu upravu, pitala je.
Vašu, rekoh.
Mi smo samo obezbeđenje,
a uprava objekta je tamo...
Pokazala je glavom
visoko, gore, iznad poslednje etaže, tamo gde, verovah, nije bilo ničega osim
neba, oblaka i možda pokojeg usranog i smrznutog gradskog goluba.
Kako da stignem do njih,
pitao sam je.
To je neizvodljivo, rekla
je. Ostavite pismo ovde, na pultu i neko do njih će već sići i uzeti ga.
Tako sam i uradio.
Prolalizi su dani.
Ćutanje. Tako poznato.
Trebalo je čekati, znao
sam, iz ranijih iskustava.
Da ranijih, ono kad sam se, bezmalo igrom slučaja, zaposlio u državnom radiju
kao pripravnik i kad su me, samo koji mesec posle toga zvali na informativni
razgovor.
Otišao sam.
Beše sivo ranoprolećno popodne. Četvrti sprat neke takođe sive zgrade na nekom bulevaru. Prazne kancelarije i hladni radijatori.
Potpiši da nećeš da
sarađuješ i radiš sa nama na bezbednosti države.
Ne mogu.
Ćutanje.
Zvaćemo te.
Ćutanje.
Nisu zvali iz policije.
Ne znam zašto. Možda je onaj kućni prijatelj nešto sredio.
Sada opet ćutanje.
Šetam molom i zapnem cipelom za ispupčenje u inače preglatkom podu po kome svi vuku
noge strahujući od pada.
Nisam pao, samo sam
pogledao u oko kamere koje je za tren zatreperilo.
Savio sam se i u klečećem
položaju opipao stopalo.
Sve je bilo na svom
mestu.
Podigao sam pogled.
Neka mlada visoka žena, videh joj skelet, sva u crnom, tesne kožne pantalone, čučnu
pored mene i upita me da li je sve u redu.
Podigao sam se.
Sve je u redu.Hvala.
Oko kamere je zadrhtalo i
potom se zatvorilo.
Tesne kožne pantalone se
udaljavaju njihajući se zavodljivo.
(*p.s. Titulu hadžije sam dobio 1989 godine kada sam hodočastio do Svetog groba u Jerusalimu, o čemu posedujem urednu gramatu dobijenu od monaha Jerusalimske patrijaršije koji je klečao u uglu Isusovog privremenog groba. Amin.)
Нема коментара:
Постави коментар