“Ti si to tek sada saznao?”, rekla je podsmešljivo mala do tada uplašena žena Stanojku kada je sav usplahiren dojurio u njenu kuću da joj saopšti kako je upravo zatekao svoju ženu Drenu u nedozvoljenom položaju sa komšijom Radetom.
Stanojko je gledao zabezeknuto. Ona ga je posadila za sto.
“Jesi gladan”.
Izvadila je neke palačinke s orasima.
“Jedi, to je dobro za onu mušku stvar.”
“Meni to ne treba”, rekao je Stanoje uvređeno. “Možda onom tvom pastuvu treba još. Dobro si ga užirila.”
Ipak je smazao nekoliko palačinki.
“Da mi je samo znati šta je našao na njoj?, pitale se žena. “Ta ona ima jednu nogu kraću od druge.”
“Meni nije smetalo”, rekao je Stanoje. “Do sada. Sad mi sve smeta. I da ima ispravne noge, ne treba mi. Nije to za kuću.”
“Da ispečem još koju?”
Stanoje je osetio glad kao nikad. Samo je klimnuo glavom.
Intersantno je to, mislio je kako se hrana slaže sa nesrećama, nevoljama i nedaćama u životu.
Kad mu je umro otac zaklao je ovna. Svi su posle pričali da nisu jeli takvu ovčetinu nikad. I tako njegov otac ostade zapamćen po loju sirotog ovna.
“I ja sam gladna”, rekla je žena kada joj je ispričao to sa očeve daće.
“Ubiću ga”, rekao je Stanoje.
“Koga?”
“Ubiću i njega i nju.”
“Budalo. Šta ćeš onda. Oni će nastaviti da se ljubavišu a ti ćeš biti u zatvoru. Ne možeš ubiti dok se oni ne zasite jedno drugog. Neće ni to dugo. A posle ne vredi da nikoga ubijaš.”
Stanoje se nagnuo i pomilovao je po licu.
“Dobra si ti žena, Stano. Dobre su ti palačinke.
Ona je oćutala.
“Onaj tvoj brat”, zapitao je Stanoje “je l on još lovi ribu?”
“Lovi.”
“Kaži mu da mi obezbedi jedno deset, dvanaest kila živog šarana za sledeću nedelju.”
Kad se vratio u stančić u zidarskoj koloniji Drena se zapirala u improvizovanom kupatilu.
“Lakše sa tom vodom, nećeš je ti plaćati sledećeg meseca.”
Voda je ravnomerno curila na betonski pod i po žljebu usečenom u njemu odlazila u sobu susednog stanara, onog koji mu je malopre drndao ženu.
Prišao je slavini u zavrnuo je.
Drena se na silu
nasmejala.
“Pakuj se. Imaš rok do petka. U subotu pečem ribu
za oproštaj. Tepsiju ribe za sve.”
Drena se na brzinu obukla, uzela svoju torbicu sa šminkom i dokumentima i odšepala do ljubavnikovog stana.
“Uđi”, rekla je Stana. “Ostalo još malo palačinki.”
Setio sam se te tragikomične epizode iz svog susedstva na brdu. Učinila mi se korisnom, bez obzira na njenu oblikovanost u vremenu prošlom.
Jelena nije volela ribu. Plašila se divljih životinja. Lisica koja menja rep da zavara trag bi, po njoj, bila prva koju bi tebalo vakcinisati protiv besnila.
Nisam se slagao sa tim. Svađali smo se kratko, bez pobednika.
Ja sam smatrao da su sva ljudska dostignuća uperena protiv zakona prirode.
Ona je navijala za civilizaciju.
Scenografija sa ovnom ili tepsijom ribe pa i vrućim palačinkama sada nije izvodljiva.
U hrani za mrtve stvari,ljude i mrtve ljubavi, pomislih, leže sve naše dvojnosti.
Нема коментара:
Постави коментар