Bio
je mali majstor. Upravo je okrečio fasadu crkve u parku.
Tu
je nekada bila siva crkva a sada je vizantijski šarena. Meni
se to nimalo ne dopada, ali ko mene pita?
Mladi
majstor je sedeo sa svojom
devojkom, možda devojčicom uz reku i, začudo,
duboku limunadu.
Devojčica
se dosađivala.
Došli
su neki fini ljudi, stariji par i narulčili duple rakije sa sodom.
Bilo je pretoplo i muve su upadale u čaše sa limunadom.
Mali
majstor koji je okrečio novu crkvu stalno je išao do šanka i od
šanka žaleći se na
muve.
Mislio
sam na prelomni trenutak u mojoj biografiji kada sam, već u prvom
razredu gimnazije, želeo da se pridružim svojim dotadašnjim
drugovima koji su svi odreda bili majstori, zarađivali krečenjem
kuća ili uvođenjem struje u kuće. Imali
su starije devojke koje su vodili na večere i sa kojima su posle
imali seks. Odmah iza ugla, bez velikog predomišljanja.
Tada
crkve nisu bile toliko u modi. Sećam se da smo se većinom
sastajali sa devojkama u
mistično praznim portama
crkvica u rano veče, noseći flašu crvenog vina u ruci.
Devojke
bismo prethodno upoznavali
na plaži, jer bilo je večno leto. I
zakazivali smo večernje susrete u portama.
Sad,
da me ubijete, ne znam zašto. Meni je u crkvama uvek bilo tako
nekako
da bih zaplakao. Možda su i devojke mislile na tu vrstu blažene
osećajnosti, bez greha. Ali, to je bilo nemoguće.
Tu
devojku kojoj se ne mogu sada setiti imena upoznao sam na pesku
plaže. Imala je nov kupaći dvodelni. Malu tašnu. Neki sok i
jeftine sunčane
naočare. Bila je vrlo skladna devojka. Kao nekakva ptica. Uvek sam
verovao da su ptice savršena bića, štaviše da su ptice naš san
koji smo u dubokoj noći ispustili iz grudi okovanih rebrima.
Rekla
mi je da je iz Podbare i to mi se, priznajem, nije dopalo. Nisam
voleo te prigradske naseobine čija imena su me dodatno navodila na
misao o zabludi dolaska u grad, o nepotrebnosti napretka, o tome da
je ako ne dobro a ono bezbedno krčkati se u sosu običnosti koja
troši život na duge sate i duge godine bez srži bilo kakvog
smislenog značaja.
U
to vreme imao sam zaista divnu kožu. Pre odlaska na plažu a i posle
kupanja mazao bih se uljem u kome je celog leta plivala kita
kantariona.
Devojka
je bila bela kao sneg.
Uvek
kad vidim neku takvu devojku boje slonovače pitam se kom bogu sam
zgrešio. Doduše, tek nedavno, na pragu nečega što se zove sunce
na zahodu setio sam se priče svoje bake da je jedna naša daleka
pretkinja, udata za mog čukundedu bila
rumunska Ciganka.
Ja
sam, u stvari, Ciganin. Ne volim da budem Rom.
Tada
sam bio samo preplanuo.
Ona
belkinja.
Odmah
smo se privukli nekim magnetom koji istovremeno privlači obe strane
novčića.
Da
skratim, jer ne volim duge ispise.
Dogovorili
smo se da se nađemo u porti u starom gradu.
Bilo
je to blizu neke slikarske akademije i u pozno doba sunčanog dana
nije bilo žive duše u njoj.
Kad
sam stigao, ona je već čekala naslonjena na neko krivo drvo na
ulazu.
Bio
sam iznenađen. To nije bila ona devojka sa reke.
Bila
je obična sivo plava devojka iz predgrađa. Ali,
tada sam bio u nekoj psiho krizi. Kažem da sam hteo da napustim
školovanje i da budem majstor za bilo šta, tako da sam smatrao da
me je sudbina već uputila u tim smeru poslavši mi umesto lepotice
bledo devojče u
poluprljavoj beloj haljinici.
Sedeli
smo na metalnoj ogradi porte i pili vino koje sam doneo.
Vino
je bilo lako i prazno.
Nismo razgovarali.
Imala
je velike sise u koje bih povremeno pogledao.
Nisu
me zanimale.
U
jednom trenutku mi je rekla da nema gaćice ispod haljine.
I sad se osećam loše zbog svega toga. Možda je trebalo da budem neko drugi, sigurno je trebalo da budem neko drugi i ona je, ta nedužna devojka trebalo da bude neka druga devojka i celi svet je trebalo da bude drugačiji...
