Ušao sam u to radnju
sa skupim stvarima
i ogledalima postavljenim sa strane.
Lepa plave i mršave
Devojke su se smeškale prilazeći sa
pitanjem da li mogu da mi pomognu.
Bilo je to pitanje bez
dvosmislenosti
a ja nisam bio raspoložen
za jeftine konekcije.
Zar tako prolazi mladost devojaka
mislio sam.
Ogledala su takođe bila napadna.
Imala su uveličavajuća stakla.
Nisam smeo da se pogledam u njima.
Vučem taj strah kao pas
žilet lanac.
Bio sam jednom davno u crkvi
Svetog groba u Jerusalimu
U jednoj od sala
kojom je upravo prolazila neka povorka
crnorizaca
zid je bio sav u ogledalu
a ogledalo je bilo staro sedam stotina godina
sa svim pukotinama .
U njemu se mogu ogledati
samo mrtvi
reče mi vodič.
Bio je mlad čovek.
Ja sam takođe bio mlad
za ogledala
i sada me stižu
pomislih
ali one lepe mlade devojke
koje uspravno i smelo
hodaju pored ogledala
osam ili dvanaest sati
svakog dana.
Šta je sa njima?
Koliko će još moći da vole
Bez mog straha?
Koliko dugo će još biti
zauvek mlade?
Нема коментара:
Постави коментар