Stari je sedeo na terasi svog splava ispred male drvene izbe. Koliba je bila, videlo se, nekada redovno održavana, ali su, prejako letnje sunce i zimska dunavska košava, učinili da izbledi i naheri se.
Katamaran sačinjen od dvadesetak metalnih burića bio je nagnut na jednu stranu.
“Levu ili desnu”, pitali su šereti koji bi sa ženskama na jakim motorima dolazili na obližnju čardu. Ženske su nosile prekratke suknje i videlo bi im se usko belo međunožje što starčevom oku nikada nije promicalo.
“Svejedno je. Još se drži, kao ova tvoja što te grli oko struka.”
“Sviđa ti se moja devojka?”
“Star sam ja za takvo sviđanje.”
“A za kakvo sviđanje niste stari”, zainteresova se sad i devojka. Bila je veoma mlada. Možda nije imala više od petnaest ili šesnaest godina. Njene noge, glatke i svetle, behu noge devojčice koja se propinje u ženu.
Starac je ćutao.
“Čuješ šta te pita moja devojka”, dobaci mu osornijim glasom motordžija na čijoj crnoj jakni se na večernjem zalasku presijavala mrtvačka glava.
Starac je uvezivao svoje bambuse za pecanje u snop.
“Šta je ovaj umislio?”, upta cura skinhendsa u crnom.
“Misli da je Hemingvej.”
“Ko je Hemingvej?”
“Budala, neka stara prežvakana budala.”
“Gde je on sada?”
“U večnim lovištima.”
“Umro?”
“Još gore. Ubio se.”
Starac je sve slušao. Imao je još dobre uši.
“A ovaj?”, upita devojka. “Mislim da se ovaj neće ubiti nikada. Kako me samo guta!”
“Neće. Taj je samo ubijao druge. Celi život je ubijao druge.”
“Ubica?”
“Moglo bo se tako reći. Ili još bolje: plaćeni ubica. Dobro plaćeni državni ubica.”
“Kako to misliš?”
“Bio je sudija, krivičar.”
Pošli su a onda se mladić
vratio, prišao obali i tiho a razgovetno upitao starog na
splavu:
“Koliko si ih osudio na smrt?”
Starac je vezivao udice. Na mrtvi čvor. Mislio je šta da kaže zelembaću koji ni ne zna da je smrtna kazna odavno uklinuta, još dok je on bio sudijski pripravnik.
“Lepa ti je mala. Kako se zove?” - ipak pređe na lakše teme.
“Da li si osuđivao i žene?”
Pitanje je bilo jednako glupo kao i ukupan razgovor, koji nije želeo.
“Jesam”, reče.
Mladić ss nasmeja.
“Znao sam.”
“Da li bi ti osudio neku ženu ukoliko se dokaže da je kradljivica, ubica, prevarantkinja...?”
“Mislim da ne bih”
Mladić je počeo da mu se sviđa. To je ta nova generacija, pomisli. Generacija koja oprašta radi ljubavi. Uvek se pitao da li je to moguće. Nije bio vernik. Nikada nije mogao da razume da je radi sopstvene duše potrebno da oprosti onima koji su mu učinili kakvu nepravdu, nevolju ili nesreću. Uostalom, zbog jedne takve nedaće se i povukao na splav na Dunavu da tu skonča kao vodeni pacov koji mu je često pravio društvu u tamnim noćima. Naročito ovakvim kada je voda nadolazila silovito i kada se očekivalo da poplavi obližnje naselje pa i terasu restorana na koji se mladić sa devojkom uputio.
Devojka se vratila
nekoliko koraka unazad, pomilovala mladića po licu i
šapnula:
“Idemo.”
On joj dlanom u rukavici prihvati nadlanicu i uz osmeh je vrati uz njeno mršavo telo.
Starac je spakovao bambuse i krenuo lelujavom daskom prema restoranu nameran da u bunkeru ostavi štapove a zatim uzme svoj abonentski ručak. Imao je godišnji ugovor sa krčmarskom kuhinjom. On ih je savetovao u vezi sa svim pravnim i finansijskim zavrzlamama a oni su mu za uzvrat davali porciju, pa i dve hrane, uz njegovu malu nadoknadu.
“Žena vam je umrla”, upita mladić videvši ga sa manjerkama.
“Ne.Otkud ti to, dečko?”
“Vidim.”
“Ostavila vas?”
“Ne.”
“Znači, još imate ženu?”
“Da, ona je u kući. Mora neko uvek da bude u kući. Nijedna kuća ne može sama.”
Lagao je.
Znao je da optuženi, a on to sada iznenada postade, može da laže bez kraja i konca i da zbog toga ne može da bude kažnjen. Svedoci, pak, moraju da govore istinu.
“Još se volite?”
“Na neki način da.”
“Ej, matori je voli!” povika dečko.
“Koga?”
“Svoju ženu.”
“Gde je njegova žena?”
Odlazili su. Sudija nije čuo ostatak razgovora.
Gde je, pitao se. Gde?
Dunav je nadolazio brzo. Još da uzme ručak za sebe i pacova, pa stavi rezu na mostić do začaranog zamka i legne u krevet za samca u kome je sve vreme ležala njegova žena.
Нема коментара:
Постави коментар