Čovek je bio čista misterija
skoro sasvim gluv
smešio mi se sa naspramnog
sedišta u brzom vozu
Novi Sad – Beograd.
Rekao mi je isuviše
glasno
da putuje na sajam nakita.
Odgovorio sam mu da je to sjajno
u njegovim godinama.
Nije imao nijednu sedu
farbao je kosu u ono
tužno braon crno
u zavetrini starosti
i blago bi zadrhtao
nakratko
skoro nevidljivo
pri pogledu na mlade devojke
koje su ulazile u voz
na nekim stanicama
a na nekim izlazile.
Devojke u malim suknjicama
na šare tigrove kože.
Bio sam ubeđen da me laže
kako ide na sajam nakita
i da ima neke svoje ludačke
planove
a onda je izvadio zlatni prsten.
To je venčani prsten moje
bivše žene.
Prsten je bio kitnjast i očito skup.
Ja sam ga izradio
rekao je.
Bio sam zlatar
a sada...
Devojka u mini suknji je
ušla da bi sela pored mog sedišta
na suprotoj strani od zlatara
i prekrstila tanke bele noge.
Na sledećoj stanici je
izašla.
Smestio je prsten u crvenu
kutijicu sličnu staroj
burmutici i upitao
gde smo.
Нема коментара:
Постави коментар