Svako veče otac
izvodi svoje dvoje dece
rođene u divljem naselju
u najlon kućici pored reke
izvodi ih na buldožerom
poravnatu šumu posle oluje
Zemlja je pusta
tu su sad samo dva kržljava
drveta neke slabe voćke
i blato i prašina
Deca čuče i čupkaju nešto
otac gleda automobile
koje odlaze i dolaze u krčmu
na plovnom putu
u njima su lepe devojke
tetovirani muškarci
koji ističu mišićav vrat i zlatni sat
na maljavoj ruci
isturenoj kroz prozor
Otac vrhom dugog noža
čisti domali nokat
deca skaču u prašini
veče pada
Na zapadnom horizontu
su tvrđava dva crkvena zvonika
moj usporen prolazak
iako bez gledanja
slutim kako će se to
na toj zemlji ničega
završiti
Ali sve to što mi stvara
osećaj slutnje
ipak je sam početak
kakav takav
ali početak
kad sve
još možeš
i ja sa tom neopipljivom
mišlju
dodajem gas
da pobegnem od njihovog početka
i od mog kraja.
Нема коментара:
Постави коментар