Stari ljudi sede
predveče
kad sunce nije prejako
na klupama uz vodoskok
u gradu ko zna kom
u gradu iz koga nema izlaza.
Spustili su se iz visokih sela
sa brda koja su ih posle opkolila
i sada su tu
premeštaju se kao sunčevi
zraci
sa jedne klupe na drugu
kao da se može negde pobeći.
Pričaju priče koje samo za njih
imaju smisla.
Tako ne misle na smrt.
Ludi i kljasti su jednaki.
Uglavnom svi su divni
prepuni ljubaznosti
prema meni
nepoznatom
koji kasni na nešto samo meni važno.
Daju sve od sebe da pomognu
jer najzad se dešava nešto
u čemu mogu da budu
iznad nadiruće ništavosti.
Kako bih im rekao
da to sve vreme i ja želim...
Samo to!
Sat zvoni na džamiji
na sahat kuli
na dnu sata je boginja
koja je pobegla iz gline
pre više miliona godina.
Ima malo deblje noge
male ali jake sise
jarku crvenu haljinu
i kožu koja nije videla sunce.
Boginja čeka.
To je trasa koja ide ukrug
od moje mladosti
do doba tog malog skupa starih
muškaraca kraj vodoskoka.
Нема коментара:
Постави коментар