Majka mi je umrla pre
devet godina. Pitao sam grobara
da li mogu, ako iznenada umrem, da budem sahranjen
u istom grobu.
Može, rekao je, iako zvanično treba da prođe deset godina. Nisam nameravao da umrem. Mada se to dešava najčešće bez plana. Ali, činjenica da, kako je debeli grobar rekao,već posle osam godina u grobu ostanu samo kosti, naterala me je da ponovo mislim kako je telo iluzija a da je stvarnost sa svim tim lepoticama koje objavljuju svoje prelepe selfije ipak na duži rok zaludan posao.
Jednog leta bio sam na nekom službenom putu u Švajcarskoj i slučaj je hteo da nađemo neki relativno povoljan hotelčić na obali Ženevskog jezera.
Preko dana smo izbivali na sajmu tehničke opreme da bismo se predveče, mrtvi umorni, vraćali u hotel i posle tuširanja sedeli na maloj terasi posmatrajući jezero.
Na jezero u tim večernjim satima izlazilo bi na desetine jedrilica sa belim jedrima. Udalje se od obale nekih stotinak metara i usidre. Zapazio sam jednu, a verujem da ih je bilo mnogo više, na kojoj je osmoro ljudi, očigledno četiri para muško ženskih sedelo na talasnjačama ili na ligeštulima potpuno razodeveno. Pili su iz velikih čaša pivo ili, verovatnije, žuto vino. Bilo je tek osam uveče. Sunce je tada tamo na zapadu još u punom sjaju. Čula se daleka klasična muzika. Ženske su hodale između muškaraca sasvim gole. Naravno da se sa obale nisu videli opskurni detalji. Da li su bile privlačne, negovane? Da li su išle u teretane? Da li su imale oble ili upale guzice? Da li su imale silikone? Da li su imale male sise ili velike? Da li je to sve što sam uvek voleo kod žena sada uopšte važno?
Pao sam na dupe.
Važna je bila samo ta iskrenost tela koje je nestalno i koje vara ovako ili onako.
Moguće je da je tu bilo i malo flerta koji je posle služio kao začin u kućnoj erotskoj kujni.
Svašta je moguće.
„Da li je posle ovoga njihov bračni krevet isti?“, pitao je kolega sa kojim sam bio na putu.
„Oni imaju velike krevete“, rekoh. „I nikad ne navlače zavese na svojim spavaćim sobama.“
Sunce je polako zalazilo. Bilo je tako oko pola devet uveče.
Pili smo neko belo vino iz doline Mozela.
„Da li osećaš nešto“, pitao sam ga.
„Ne hvata“, odgovorio je gledajuću u jezero na kome su sada plesale samo gole senke ukoliko senke mogu da budu gole.
„Možda su pederi“, rekao je u jednom trenutku. „Kako puštaju svoje devojke ili žene da budu gole pred drugim muškarcima?“
„Šta si obećao?“
„Kome?“
„Svojoj ženi.“
„Na početku.“
Zatvorio je oči. Jedrilice su se vraćale.
„Ne znam šta sam obećao. A ti?“
„Da ćemo večno biti…“
Jedrilica je pristala tačno ispred naših noseva. Iskrcavali su se tiho. Bili su vrlo disciplinovani. Žene su bile crne, muškobanjaste i neprivlačne. Muškarci debeli, premalo oštrih pogleda što je karakteristično za hedoniste.
„Ovo nije ni za one stvari ni za gledanje“, reče kolega.
Muškarci i žene su se vukli uz brdo do svojih skupih automobila.
Sunce još nije sasvim zašlo na tom njihovom zapadu.
Sedeli smo još na terasi.
„Znaš“ rekoh. „Odjednom mislim da je telo ipak važno.“
Znao je za moj razgovor sa grobarom.
„Šta ti je?“
„Živi mi se, jebiga.“
Sunce je najzad zašlo. Jezero je bilo tamno i prazno. Legao sam u krevet i trudio se da ne mislim na debelog majurskog grobara nego na zapadnu stranu sveta na kojoj sam privremeno boravio.
Нема коментара:
Постави коментар