Gledam sada tu ružnu staru kuću
kako je ruše
I sećam se pijanog starca
u crnoj vatrogasnoj uniformi
kako sa prozorčeta viče meni i ocu
dok se vraćamo sa plaže
Kuferaši marš napolje!
Koliko me je to oblikovalo?
Bilo je to hiljadu devetsto šezdesete
samo petnaest godina
posle rata
koji su njegovi i on izgubili.
Pijani glas ludog i
poraženog čoveka
koji će uskoro umreti.
I sada čekam taj glas
glas onih koji gube
Njihov najnesrećniji trenutak
Ne mora da bude politika
ustaše i partizani
ne mora.
Mora samo da bude krik
unutrašnji
nevidljivi
ali krik koji je dodavanje
životu nečega što moraš da
dodaš
poput soli
poput pega koje posipaju moju kožu
poput izneverene zakletve
da sa ovim svetom ovakvim
neću imati ništa
a onda sam živeo
voleo jednu jedinu
grešio sa drugima
opet voleo jednu jwdinu
opet grešio i
gubio i opstao na svom gubitku
kao onaj starac na ubogom prozoru
sa jednom razlikom
Nemam kome da urlam.
Нема коментара:
Постави коментар