E sad, moguće je da sa ženskim mašinama stvari stoje drugačije. One su nežnije. Naročito leti.
Ne znam zašto je to tako. Leto je vreme kada se više pažnje obraća na telo. Muškarci naročito. Kao da nam žega isisa poslednju normalnu ćeliju iz mozga. Trzamo se na svako ma i najmanje izazivačko telo u tesnoj ili kratkoj suknjici.
Sada su, čini se, u modi duge suknje, tanke i skoro providne. Ali,to ništa ne menja na stvari. Zamišljanje onoga što leluja ispod njih čini da stvarnost izgubi i poslednju koricu smisla.
...
Da bismo lakše podneli vrućinu odlazili smo na rečnu plažu. Put do nje vodio je pored ogromnih dina peska, koji su pumpe stare barže usisavale sa dna i zatim kroz duge cevi položene pored puta ispumpavale oko šume brestova.
Neki starci, danas bih rekao ljudi u najboljim godinama, tako oko pedesete ležali su u tom pesku, ukopani do grla. Pesak je bio vreo. I svakim danom je postajao sve vreliji. Starci su se ukopavali sve dublje u njega. Da im mozak ne bi provrio zabadali su iznad glava crne kišobrane poput crnih vrana na krstovima.
Starcima su imali samo dve fantazije. Verovali su da će se rešiti zimskih artritisa ležeći u vrelom pesku i da će, tako podmlađeni, pronađi ženu koja im je sve vreme nedostajala.
Dok smo lagano, skoro lenjo prolazili pored njih, ja brže a Jelena, po običaju pet koraka iza muškog, trudili smo se da ih ne zagledamo osim onoliko koliko je nužno.
Starci oslobođeni zemljine teže u vodenastom pesku, uprkos prejakom suncu, delovali su svakim danom sve svežije i sigurnije u svoje uverenje da su pronašli lek protiv svih bolesti, pesak koji je vreme jer se koristio od pamtiveka u klepsidrama i danas se koristi, ali vrlo malo kao da je vreme moguće promeniti.
Bio sam ubeđen da su starci u pravu.
“Ovo izgleda zaista podmlađuje”, rekoh kad smo ih prošli Jeleni koja je u farmericama i beloj majici bez brusa vukla neke nepotrebne stvari. Veliku šarenu loptu, pletenu torbu punu sokova, kafa i sendviča koje nikad ne bismo pojeli.
“Otkud ti ta ideja”, pitala je ali ne sasvim ubeđena da grešim.
“Pogledaj im samo oči, te oči koje vire iz peska kao oči mlade lisice u proleće. Poješće nas.”
“Ja ne vidim ništa u njihovim pogledima.”
Prolazili su dani. Leto je bilo dugo i vrelo. Poput one stare američke serije.
Starci su uneli neke novine u svoj izgled. Osećali su da im sve ide na ruku. Nizak vodostaj, suvo vreme, žene koje moraju da prođu pored njih ukopanih prerano. Ta, mislili su, još ima života u našem kalemu puštenom na dno peščare. Gledali su u brestove ispred njih. Ti su živeli od dubokog korena. Pili su samo rečnu vodu i bujali preko noći. U njima je, tako isto, bujala muška snaga, davno zaboravljena a sada naglo probuđena.
Jednog dana dok smo uobičajeno prolazili pored crnih kišobrana ispod kojih su virile samo oči zakopanih ljudi, jedan od njih dobaci Jeleni:
“Nemoj da stalno ideš u pantalonama. Skuvaće ti se pilka.”
“Molim”, zaprepastila se Jelena.
“Pilka, pilka će ti se skuvati. Obuci neku tanku haljinicu.”
“Pusti ih”, rekoh. “Matore budale.”
“Ne zanimaju me. U stvari, kad malo bolje razmislim, ne zanimaju me više muškarci.”
“Ideš u manastir”, pitao sam.
“Možda. Nikad se ne zna.”
“Zavetovaćeš se na doživotni celibat? Ti koja se vrtela pola grada oko malog prsta. Ti...”
Nasmejala se svojim uvek napućenim usnama. Znala je da je lepa, lepša i najlepša kad me odbija.
Starci se zakikotaše u horu, kao da su nas čuli. Ležali su svako u svojoj parceli. Sada je svaka površina koju bi neko od njih zauzimao imala svoj broj. Možda su plaćali ležarinu do smrti. Ali, behu još daleko od nje. Neki od njih su, naime, od šanera koji su špartali obalom kupili jeftine sunčane naočari ispale tobože iz nekog šlepera u Austriji i posmatrali su sada svet poput napaljenih mladića.
“Zbilja”, rekoh jednog od tih jutara Jeleni, “što ne obučeš onu tvoju cvetnu haljinicu? Leto je.”
Kroz stakla jeftinih sunčanih naočara starci odmah primetiše haljinicu. To je učvrstilo njihovu veru u promenu, odnosno u to da se život nije završio, da se on nikada zapravo ne završava , jer uvek postoji nešto neočekivano, samo je potrebno čekati, ukopan vežbe smrti radi.
Da... Jelena je pred tom grupicom ljudi ipak pokazala da je žena i po. Sledećeg dana išla je pored njih u dugoj crnoj haljini koja je skrivala njeno telo do peta.
Starci su ćutali ukopani svako u svom grobu.
Jelena je zastala i zamolila ih da nešto zapevaju. Prenerazili su se, uvukli glave u pesak, potonuli i sada mislim da ih nikada nije ni bilo, kao ni mene pred njenim odvojenim bitisanjem.
Mora postojati nešto trajnije od peska, mislio sam i mislim i sada u ovaj čas.
Zanimanja čovekova, na primer. Sadim povrće u bašti. Hranim lisicu u groblju. Hodam u snu i odajem počast svakoj izmišljenoj pojavi koja me, kao one nekadašnje starce, drži čistog.
Нема коментара:
Постави коментар