MILAN TODOROV: DEVOJKA IZА CRKVE

 

Bio je mali majstor. Upravo je okrečio fasadu crkve u parku.

Tu je nekada bila siva crkva a sada je vizantijski šarena. Meni se to nimalo ne dopada, ali ko mene pita?

Mladi majstor je sedeo sa svojom devojkom, možda devojčicom uz reku i, začudo, duboku limunadu.

Devojčica se dosađivala.

Došli su neki fini ljudi, stariji par i narulčili duple rakije sa sodom. Bilo je pretoplo i muve su upadale u čaše sa limunadom.
Mali majstor koji je okrečio novu crkvu stalno je išao do šanka i od šanka žaleći se na muve.

Mislio sam na prelomni trenutak u mojoj biografiji kada sam, već u prvom razredu gimnazije, želeo da se pridružim svojim dotadašnjim drugovima koji su svi odreda bili majstori, zarađivali krečenjem kuća ili uvođenjem struje u kuće. Imali su starije devojke koje su vodili na večere i sa kojima su posle imali seks. Odmah iza ugla, bez velikog predomišljanja.

Tada crkve nisu bile toliko u modi. Sećam se da smo se većinom sastajali sa devojkama u mistično praznim portama crkvica u rano veče, noseći flašu crvenog vina u ruci.

Devojke bismo prethodno upoznavali na plaži, jer bilo je večno leto. I zakazivali smo večernje susrete u portama.

Sad, da me ubijete, ne znam zašto. Meni je u crkvama uvek bilo tako nekako da bih zaplakao. Možda su i devojke mislile na tu vrstu blažene osećajnosti, bez greha. Ali, to je bilo nemoguće.

Tu devojku kojoj se ne mogu sada setiti imena upoznao sam na pesku plaže. Imala je nov kupaći dvodelni. Malu tašnu. Neki sok i jeftine sunčane naočare. Bila je vrlo skladna devojka. Kao nekakva ptica. Uvek sam verovao da su ptice savršena bića, štaviše da su ptice naš san koji smo u dubokoj noći ispustili iz grudi okovanih rebrima.

Rekla mi je da je iz Podbare i to mi se, priznajem, nije dopalo. Nisam voleo te prigradske naseobine čija imena su me dodatno navodila na misao o zabludi dolaska u grad, o nepotrebnosti napretka, o tome da je ako ne dobro a ono bezbedno krčkati se u sosu običnosti koja troši život na duge sate i duge godine bez srži bilo kakvog smislenog značaja.

U to vreme imao sam zaista divnu kožu. Pre odlaska na plažu a i posle kupanja mazao bih se uljem u kome je celog leta plivala kita kantariona.

Devojka je bila bela kao sneg.

Uvek kad vidim neku takvu devojku boje slonovače pitam se kom bogu sam zgrešio. Doduše, tek nedavno, na pragu nečega što se zove sunce na zahodu setio sam se priče svoje bake da je jedna naša daleka pretkinja, udata za mog čukundedu bila rumunska Ciganka.

Ja sam, u stvari, Ciganin. Ne volim da budem Rom.

Tada sam bio samo preplanuo.

Ona belkinja.

Odmah smo se privukli nekim magnetom koji istovremeno privlači obe strane novčića.

Da skratim, jer ne volim duge ispise.

Dogovorili smo se da se nađemo u porti u starom gradu.

Bilo je to blizu neke slikarske akademije i u pozno doba sunčanog dana nije bilo žive duše u njoj.

Kad sam stigao, ona je već čekala naslonjena na neko krivo drvo na ulazu.

Bio sam iznenađen. To nije bila ona devojka sa reke.

Bila je obična sivo plava devojka iz predgrađa. Ali, tada sam bio u nekoj psiho krizi. Kažem da sam hteo da napustim školovanje i da budem majstor za bilo šta, tako da sam smatrao da me je sudbina već uputila u tim smeru poslavši mi umesto lepotice bledo devojče u poluprljavoj beloj haljinici.

Sedeli smo na metalnoj ogradi porte i pili vino koje sam doneo.

Vino je bilo lako i prazno.
Nismo razgovarali.

Imala je velike sise u koje bih povremeno pogledao.

Nisu me zanimale.

U jednom trenutku mi je rekla da nema gaćice ispod haljine.

I sad se osećam loše zbog svega toga. Možda je trebalo da budem neko drugi, sigurno je trebalo da budem neko drugi i ona je, ta nedužna devojka trebalo da bude neka druga devojka i celi svet je trebalo da bude drugačiji...