MILAN TODOROV: KARMA

Znam da su knjige sasvim beskorisne, ali šta da radim kad ih volim.

Nemam veliku biblioteku iako bi se to, možda, zbog ove moje ljubavi, moglo očekivati. To je još čudnije, pošto već duži niz godina, kao član raznih žirija i komisija za vrednovanje tuđih književnih ostvarenja, dobijam mnoštvo lepo ukoričenih naslova.

Moram da kažem, ma koliko to izgledalo hvalisavo da svaku takvu pošiljku sa knjigom otvaram vrlo pažljivo. Neću da kažem pobožno, jer to nije tačno i Boga ne bi trebalo petljati sa sitnicama ovozemaljskih života.

Dok to činim znam da će većina tih knjiga završiti negde u mom podrumu. Taj suteren je čudna mešavina mirisa buđi, paučine, malih burića sa odbačenim starim vinima koja dobijaju svoj novi život u vidu dobrog vinskog sirćeta koje Italijani uzdižu u nebesa kao aceto balsamico. To je odaja za produžavanje života vina i knjiga. Skoro sam siguran da će, iz ovih ili onih razloga, najčešće zbog loše godine, ciknula vina i knjige dobiti neki novi, neočekivan ali neophodan život. Jer, mnoge od tih knjiga nisu zaslužile takvu sudbinu, tim pre što su maltene sve imale dirljive posvete.

Uvek sam, pak, imao veliko zadovoljstvo kad dobijem odličnu knjigu pisca čije pisanje volim, pa još sa rukom ispisanom porukom na sedmoj stranici riomana ili zbirke priča.

To je za mene ravno pravoj sreći.

Dešava se da takvu knjigu iščitam na dah, često od poslednje stranice ka prvoj, zatim od prve ka poslednjoj na kojoj bi obično bila slika autora i nekoliko redova njegove biografije. Ponekad i, uglavnom, nepotrebne, recenzije u kojoj se, po pravilu, biranim rečima preporučuje delo.

Jednog lepog dana dobio sam jednu takvu knjigu. Našao sam je u poštanskom sandučetu. Nije poslata preporučeno i mladi poštar je samo ćušnuo u metalno sanduče. Knjiga je bila u žutoj koverti. Toga se vrlo dobro sećam. Na poleđini je ispisano ime pošiljaoca. Moj voljeni pisac poslao mi je svoju najnoviju zbirku priča. Sa posvetom za trajno prijateljstvo u književnosti i životu.

Mimo običaja, ostavio sam knjigu neotvorenu. Kao bocu skupocenog vina za praznik.

Sećam se da sam je odložio u orman sa svojim knjigama i knjigama koje sam želeo da imam uvek pri ruci. Bilo je tu svega od Jansonove Istorije umetnosti do Pelapratove knjige recepata koju je moja žena dobila kao poklon od moje strine, profesorke književnosti Vide Todorović.

Posle izvesnog vremena izvadio sam je iz ormara i čitao danima. Nekim pričama sam se vraćao, jer mi se činilo da su moje priče ali ih ja nisam, na žalost, napisao pre njega.

Koliko je dobar, mislio sam, nikada to ne smem smetnuti s uma.

Ponekad, kad bih zapeo pri pisanju, okretao bih se njegovim pričama, ne da bih ukrao ideju ili stil, to ne, mi smo se razlikovali u načinu na koji govorimo o svetu i sebi, ali bili smo kao ljudi koji idu kroz vatru neoprljani.

Prošlo je pola godine, možda i godina kada sam iznova poželeo da pročitam priče iz te knjige. Desilo se nešto što ne mogu da objasnim. Knjige nigde nije bilo.

Potražio sam je u podrumu među paucima, sirćetom i starim čepovima od nagrižene plute.

Nije bila tu.

Ispod kreveta, u fijokama, u ormanima, u garderobi... ništa.

Pomirio sam se sa tim.

Međutim, kopkalo me je gde je knjiga koju mi je prijatelj pisac poklonio. Tim više što je imala posvetu.

Šta ako sam je među ostalim vratio u biblioteku a dokona žena iza stakla nije primetila da knjiga nije njihova i nije mi je vratila?

Može da dođe u ruke nekog novog člana biblioteke koji će pomisliti, zbog posvete, da sam osoba koja ostavlja gadan ukus o

poštovanju i veličini duše u koju ne verovah nikada.

A šta ako sam je nesmotreno bacio i kaljevu peć?
Ne, takva stvar je nemoguća. Mada, priznajem, ponekad spalim poneki svoj rukopis i tada, uvek sa nekim nejasnim prezirom prema osuđivanju tog kulta, mislim da sam čistiji i da ću od sada da budem ja bez natruna lošijih stvari od mene.

Posle toga, a to bih činio noću, uvek bih ležao ispružen na krevetu u mraku, kao osuđenik a na inače belom zidu pojavljivala su se razna slova. Neka behu ispisana sprejom u boji, a neka urezana dletom ili, najverovatnije, robijaškom kašikom u malteru.

Dok ovo pišem, nisam je našao a sećam se da sam i ja, ne tako davno, ostavio jednu svoju knjigu jednoj prijateljici u koverti sa njenim imenom u poznatoj novosadskoj knjižari.
Ona je nikad nije preuzela.

Pravdala se da je devojka koja je radila u toj knjižari bila neljubazna i tvrdila da ne postoji nikakva knjiga ostavljena za nju. Nisam tome pridavao poseban značaj, nisam otišao po knjigu, prepustio sam je nebrizi i zaboravu... ali sve je na svetu povezano.