МИЛАН ТОДОРОВ: УКРШТЕНЕ РЕЧИ

 Псе сам престао да волим. Постали су луксуз за мој укус. Носе одећу чим се у прозору зацакли иње. Многи носе пелене док су у стану. Обично су велики и, оно што ме највише запрепашћује јесте утисак да су заборавили да лају. Њихови господари их, често, не држе ради њих, паса, него ради себе и свог статуса.

Ишао сам улицом и нека жена је изнеда повикала: 

“Пазите!”. Нисам на време реаговао и угазио сам у псеће говно. Било је меко и расуто целом ширином стазе којом сам ишао.

Нисам се уздржао и опсовао сам.

Жена се тргла уплашено.

“Извините”, рекао сам јој. “Нисте ви криви.”

Жена је захвално погледала у моје лице а затим чучнула и папирним марамицама брисала стазу.

Био сам јој захвалан што је у равној свакодневици приредила са својим псом какав такав догађај.

Био сам већ заборавио на ту непријатност када је сретох поново на реду испред благајне у некој продавници у којој сам управо куповао мајице по систему “купиш једну, а добијеш две”. Није било баш повољно.

Али, мајице су биле одличне. Добар памук, зипзар испод грла бијелога.

“Изволите”, рече псећарка. “ Ако се журите.”

“Зашто бих ишао преко реда?”

Наспрам касе налазила су се врата на којима је писало само за особље.

Гледао сам у та врата и мислио како се делимо у свему и по свему.

Ред се отегао, како то бива.

“Времена”, реће жена, стави ону нову електронску цигарету у крај уста, заклонивши је шаком и повуче слаткасти дим.

Гледала ме је погледом Мона Лизе.

Чему се смеје, помислих. Чему се смеје, мамицу јој кучкарску.

Пушила је и даље.

Напољу је завијала сирена кола Хитне помоћи. Киша је падала у несвест.

“Какво лето”, рече жена.

Могао сам да је замислим у другој ситуацији.

Она то осети.

Жене све осете.

“Имам двоје деце”, рече.

“И пса”, додахох.

“Само једно је имати децу а друго имати брак.”

Шта је под тим мислила?

“Деца су код вас?”

“Повремено.”

Нисам инсистирао.

“И пас је повремено код мене.”

Постајала је занимљива.

“Претпостављам да је то тешка ситуација.”

“Трудим се да се понашам најнормалније.”

“Разуме се.”

“Свако ће увек имати оно што му припада.”

Замислио сам је како скида чарапе.

То је било најбенигније могуће.

Жена се насмејала и завртела главом.

“Не, то се неће никада десити.”

Био сам коначно на каси.

“Ово су кошуље за вас или поклон”, упита ме млада касирка са великим младежом на рамену.

“За мене. Зашто питате?”

Насмешила се.

“Онако.”

Ништа нисам схватао то вече.

Како изгледам у очима других људи, у очима жена?

Какав је то знак? Та пропитивања и чуђења.

“Да ли вам је добро”, упита ме кучкарка док сам провлачио платну картицу.

“Одлично ми је”, лагао сам стављајући озојеним прстима кошуље у ранац.

Жена ме је гледала са мало суздржаним, али несумњивим шармом.

“Довиђења”, рече.

Требало би, помислих, саставити неку игру, неку врсту укрштених речи, у којој бисмо решавали немире.