Prekasno star čekam moju staru reku. Čekam tebe
bez taložnice, bez blata i bez prljavog nanosa sveta.
Čekam vodu koja se sama pere da me očisti od ovog lošeg proleća, čekam dok neki novi, nepoznati ljudi, tek spuštaju čamce za plovidbu a iza njih kikoću se nove plave žene, na vetru tanke kao kunina na trsci,
kao nekad ne znajući da su tu pored u divljem naselju svi umrli od srca.
Jedan po jedan.
Нема коментара:
Постави коментар