MILAN TODOROV: O DUŠI

 

Sve više ljudi govori o duši. U tome, čini se, prednjače žene. Po tome bim se reklo da su žene duševnije.

Međutim, sasvim je jasno da je duša romantičarski rekvizit koji bi trebalo da nam zameni saosećanje, pravdu, moral, plemenitost i ko zna šta još ta jadna, napaćena i nepostojeća duša mora da nosi na svojim krilima, da ne kažem plećima.

Svojevremeno prijateljevali smo sa parom koji je jedno drugo oslovljavao sa „dušo“. Pripaljivali su cigaretu jedno drugom bez šibica, samo žarom njihove beskrajne ljubavi, recimo.

A onda je duša, mala džepna Venera,  otišla sa nekim rediteljem sa televizije i druga duša, takođe mala, mislim fizički, odjezdila je u Češku ili Slovačku da bi se posle decenije vratila kao stručnjak za ljudske resurse u velikim korporacijama.

Ako me neko pita za dušu, a ne pita niko, hvala lepo, ja bih mogao da mu kažem samo da je moja duša možda pobegla kroz pukotinu u koju je provirivala svetlost spolja.

I sad zamišljam tu moju bivšu dušu kao mali automobil na solarni pogon koji divlje juri po crti horizonta, tamo gde se ne spajaju nebo i zemlja, nego tapete, šarene papirne jeftine tapete kojima je oblepljen svet.

Ali, pustimo dušu, tu nemoguću a vazda  priželjkivanu stvar, oblacima koji, takođe, jure tamo i ovamo i onamo.

Šta je sa ženama bez duše? Onima koje, po sopstvenim izjavama, ne mare za romantizam, ne očekuju ništa, ali se nadaju.

Da li stalno gledaju sebe u ogledalu pokušavajući da svoj najbolji odraz ponove u stvarnosti.

Neko vreme moja žena i a živeli smo u idiličnoj brvnari pored reke. Bili smo opčinjeni baržama koje su se stalno smenjivale na vodenom horizontu.

Pored nas živeo je par sa, verovah, sličnim idealima.

Spavali su noću nagi na pustim peščanim dinama usred Dunava.

I pili, pili su žestoka pića pomešana sa razvodnjenim pivom u ogromnim količinama.

Vremenom, nisu više bili dovoljni jedno drugom. Onda je ona, a beše medicinska sestrica za koje se veruje da imaju duše, dovela na reku i svoju kumu. Sused je, razume se, odmah jurnuo na njenu, još netaknutu, nadamo se, dušu. Medicinarka se nije bunila. Stvari su se kovitlale. Susetka se povremeno i meni, kada sam bio sam, pojavljivala kao plesačica na gelenderu. Brisala je pod odevena samo u oskudni bikini, prenoseći energiju bluda na zalasku, jer behu stariji par, sa morbidnim šarmom cirkusantkinje koja zna da je život prevara.

Ta kućica u kojoj smo živeli jedno leto nestala je u ambijentu opšteg nestajanja pred naše nesrećne ratove.

Posle dvadeset godina, šetajući uz istu obalu, pitao sam nove vlasnike šta je sa starim, raskalašnim parom.

Ah, rekao mi je jedan, on je umro.

Kako?

Na njoj.

Toliko o duši.