MILAN TODOROV: MALI GRAD

 

 

 

Sedim na kuhinjskoj stolici i oštrim noževe. Snabdeli smo se, zahvaljujući nekim reklamnim markicama i prijatelju trgovcu, noževima izuzetne skladnosti i lepote. Bili su oštri u početku. Posle su se tupili kako smo rezali njima meso, kosti, ribu, hleb, salame, sopstveni život na tanke kriške.

Postojala je priča, pomalo mitska, da se sablja nikada ne istupi ako reže neprijateljske vratove, jer se podmazuje krvlju koja nikada ne rđa.

Kako koji nož naoštrim probam ga na prstu. Ako je sečivo tanko i opasno sklisko, nož je dobro nabrijan. Može u fijoku. Da čeka.

Uostalom, danas se mnogo toga svodi na čekanje. Ne očekuješ ništa, ali čekaš.

Nisam očekivao ništa, kaže prijatelj, a onda odem na groblje i vidim da je moj očuh, bez mog znanja, napravio mojoj majci, a njegovoj ženi spomenik na kome se ja ne pominjem.

Odem kod advokata da vidim šta mogu da uradim.

On me pita što se ljutim, ako je spomenik pristojan i podignut o njegovom trošku i ja ne znam odgovor. Ali znam da tu nešto debelo ne štima.

Celi svet ne štima kao stari dobri klavir posle partizana.

Idem u Banat da odnesem svoje knjige u malu privatnu biblioteku, jer tamo državna ne postoji.

Žena koja je stvara je izgubila sina jedinca, iznenada, mladog, od teškog infarkta. Odlučila se da knjigama sačuva sećanje.

Jednom sam, naivno dobročiniteljski raspoložen ili rastužen odneo u rodno selo, tačnije u osnovnu školu svoje prve knjige i predao je ćutljivom nastavniku srpskog jezika. Ne znam da li je rekao hvala. Posle sam sasvim slučajno saznao da škola nema biblioteku.

Moju prljavu maštu je to podsetilo na svojevremeno, unapred dogovoreni sastanak sa atraktivnom, samosvesnom brinetom iz predgrađa. Viđali smo se na onom čuvenom gradskom korzou ispred istorijske kafane Carigrad ( u kome upravo juče naiskap, kao moj otac na istom mestu pre 60 godina, popih bozu i uzeh za ženu dve kugle zadnjeg sezonskog sladoleda).

Ako su moje ljubavi tako promenljive, bez moje volje, bez mog direktnog uticaja, najzad bez uvažavanja moje nemoći, da li da idem?

Vozio sam radoznalo lagano. Svi su me preticali.

Nikoga nisu zanimale knjige koje je najlepše čitati toliko polako da svako slovo sazri pre nego što uđe u oko onog koji čita.

Ta devojka me je ostavila pre nego što smo se upoznali. Bilo je to iskustvo vredno pamćenja. Ali što bih postojao sa iskustvom mladosti?

Mladosti su prolazne stanice na kojima se brzo voz  života ne zaustavlja, zar ne?

Pitao sam je tada, beše davno, da li zna za uspešno nestajanje odjednom.

Smejala se.

Ti si opterećem svojim glupim fantazijama.

Udala se sa osamnaest.

Imala je krive noge. To, naravno, ništa ne govori. Brzo je rodila i onda je muž ostavio.

Sreo sam je jednom posle svega.

Ne mogu da nestanem, zar ne, pitala me je.

Ovo je mali grad, rekao sam joj da je ne bih uvredio.

Nož.
Interesantno je da uvek imam bar neki nožić sa sobom.

Onaj omiljeni švajcarac sa krtom, recimo.

Kad bih udario o drvo, ovaj sparušeni banatski dud, mislim, možda bih ako preživim docnije bio življi.

Međutim, šta ću ja tom drvetu?

Zatim stranice mojih knjiga. Bele su kao šećerne pene na vašarima.

Živeti… ha, to je sada kao umanjivanje straha od smrti.

Lekovi deluju lokalno. Ne znam da li održavaju komunikaciju sa smrću.

Ali, šta me briga. Ne mogu tu ništa da izmenim.

Kupiću sezonsku zimsku kartu za bazen i reći ću joj, šta ti misliš ko si. 

Ajde, dobro.