MILAN TODOROV: POSLEDNJI ANĐELI

 

 

 

Lutajući po prodavnicama ukrasnih predmeta naleteh na hrpu lepih, belih, čipkastih anđelčića; zapravo behu anđelice sa krilima a u prekrštenim rukama držale su zlatnu srcad.

Simboli su mi uvek bili slabija strana ličnosti.
Ko je anđeo ili anđelica ili anđelka?

Kako se to postiže.

Ne verujem ovima koji na društvenim mrežama ispoljavaju svoju anđeosku prirodu. Koliko juče čitao sam o popu koji je izjavio na nedeljnoj misi da upražnjavanje ili ispovedanje vere ne može da bude lična, nego jedino kolektivna stvar. Navodno, spas je u zajedništvu pred jednim bogom.

Pomislih, koja je to budala. I  koliko će novih idiota (ako budale ne postoje, kako me neki uveravaju) takav njegov stav roditi. Ljudi koji šalju pouke moraju da budu obazriviji. Hoću da kažem nešto u slavu intime, sveta u kome si sam, sam odgonetaš tajne i sam ih razvezuješ: Aha, voda klokoće u cevima ili Bilo mi je zabavno sa tobom i ništa više ili Ko te jebe, neno?

Boravio sam u nekim hotelima, Jedna od odvratnijih stvari mi je bila lift za hranu, u stvari nepokretnost proždrljivih stvorova mahom na kraju fizičkih snaga.

Anđeli čuče na pretprazničnim rafovima. Ćute kao grobovi. Ta konačnost koja se više nego jasno vidi…o čemu govori?

Gužva je. Muškarci, žene i deca. Svi bi da se nekako ugnezde u dogovoreni datum sreće. Da li je to moguće? Mlada plava žena bira svetleću jelkicu za svoju porodicu i pritom se ogleda za selfi na telefonu.

Pomišljam kako je sreća što su anđeli bespolni. Možda zbog toga imaju manje stresa. O životu anđela napisano je mnogo knjiga. Nijedna, rekao bih, o polu, o mukama utrobe koja proždire nestrpljive muškarce. Žene su drugi svet. Vrativši se iz šopinga, bezuspešnog jer sam stipsa i nisam se zalepio čak ni za snižene keramičke anđele ugledah reklamu na televiziji. Majka kori ćerku što unervoženo hoda po stanu sa mobilnim telefonom u ruci. Pusti ga, kaže majka, neka te taj muškarac prvi nazove. I ćerka posluša.

Muško koje čeka taj poziv kao, kako se to kaže, prehlađen sunce, može da kija i kašlje koliko ga volja. Slaba su uteha poznati pisci i mislioci. Recimo Pasternak koji je uveravao da je korisnije u životu gubiti nego dobijati.

Ali, vratimo se savremenosti.

Kakva se pouka može izvući iz vesele reklamne pričice na televiziji?

Ne znam.

Ne volim priče o odsutnosti.

Zbog toga odlučujem da ranije odem u krevet. Poslušaću savet jednog uglednog engleskog lekara specijaliste koji preporučuje da pre spavanja otvorite prozor i jastuk stavite na njegov dovratak da bi se rashladio. Zatvorite prozor i, zahvaljujući hladnoći, brzo ćete utonuti u san.

Hm, pomišljam, hladnoća…brrr… i još mislim kako je u paklu, vrlo verovatno, zbog onih lomača, toplije nego u raju sa svitom anđelčića, ma koliko stvarni i privlačni bili.

Ili, jednostavno, ovo nije bio moj dan.

Zaspao sam, kao što piše u svojoj priči jedan poznati pripovedač, zatim sam raširio krila i bacio se sa desetog sprata hotela u kome sam iznajmio sobu za samoubistvo.

Ujutro sam ustao, ne baš svež kao beba, ali živ, te rekoh sebi: Samo su me oni keramički anđeli spasili. Moram da ih kupim, Sve, koliko ih ima.

Otišao sam u Z. Home:
Žao nam je, gospodine, upravo smo prodali poslednji primerak anđela.