„Goblinski
režim“ je izabran od strane javnosti za „Oksfordsku reč godine“. Termin se
odnosi na vrstu ponašanja koje je neopravdano samozadovoljavajuće, tačnije
tipično na način koji odbacuje javno priznate norme i socijalna očekivanja.
Zbog
toga mi se upravo ta sintagma sve vreme vrtela u mozgu dok sam čitao Lemajićev „Šamar
suncu“.
Posle
početničkog autobiografskog romana Gordan je ovim romanom odvažno zakoračio u
svet fikcije. Napisao je roman o društvenom marginalcu koji u svetu iznuđenih
normala pokušava da preživi, ne odustajući od svojih normi i principa koji
često ili uglavnom nisu društveno prihvatljivi.
Postavivši
osu priče na takve osnove pisac je dobio zamah za preispitivanje složene mreže
uspeha i krivice, kao i izdaje među prijateljima. Ljudi u romanu se mahinalno
sudaraju međusobno, poput lutaka u
prašnjavom pozorištu.
Za
njih je život uska granica između sreće i propasti, kao što je, može biti, u
svačijem postojanju. Međutim, ono što ovom romanu daje poseban, rekao bih turbulentni,
pokretački i prekretnički ton jeste to što je osetljivost protagonista na tu
surovu činjenicu veoma mala. Ona gotovo da ne postoji.
Ta
jezivo odabrana muškost, jer ovde je o tome reč, junaka, Gluvog Ćelu, sprečava
da postane pristojna figura u društvu ostalih figura i lutaka svakodnevlja.
Sokovi
radosti za kojim tragaju junaci ovog, rodnog, muškog romana isključivo je
vezana za njihovu životnu snagu. Oni, naime, nimalo ne mare za poboljšanje
stvari i standardne pokušaje da rešavaju životne probleme. Jedina radoznalost
koja još postoji vezana je za žene. U traganju za poslednjim muškim strastima
iscrpljuje se junakova ambicija da bude i traje. Ekstaza, zanosi, dokazivanje
sada pripada nekom prošlom dobu. I to je divno. Konačno smo slobodni, poručuje
nam autor.
Нема коментара:
Постави коментар