Naravno
da znam kako je kraj istorije najobičnija prevara. Štaviše, odjednom mi se
javlja osmeh dok prelazim reku; nema kraja, nema. Postoji samo ravnoteža,
ponekad nevidljiva na prvi pogled.
Ne,
nije reč o podeli na dobro i zlo. Ta klackalica je poznata. Mislim kako je reč
o čistoj želji.
Hoću!
Reći
će neko: viđao sam to kao oreol oko glave mnogih ljudi.
Pamtim
te oreole oko podstanarki koje su obeležile moje detinjstvo. Sedele su na
basamcima izloženim poslednjem zapadnom suncu u intimnom dvorištu. Izašle bi u
lakim letnjim, takozvanim cicanim haljinama čije bi skute zavrnule između
butina i otvorivši širom vrata svoje sobice čekale da izvetri miris jeftine
bele ribe koju bi pekle svojim starijim ljubavnicima, za meze.
Oslonjene
na dovratak sve su pušile i gledale u naspramni beli zid iza koga su, samo u
tuđem dvorištu, na stoličicama okrenuti istom suncu sedeli muškarci bez
devojaka, muškarci koji su takođe trpko pušili.
U
mirisu pečene bele ribe, koji je dopirao do njih i golicao im nozdrve, osećali
su snagu letnjeg, običnog pijanstva.
Kao
dečak odlazio sam u tu naspramnu kuću da se igram sa vršnjacima i uglom nekog,
možda baš trećeg oka, osećao to strujanje ljubavne žeđi, to što ponekad osetim
u poznim danima i sada.
I
osećam kako ga volim i sada.
Zapahne
me kao miris venčića od kasnih baštenskih cvetova moje majke.
Pravila
ih je kad dođe jesen i poklanjala komšinicama koje su svoje muževe, najčešće
grube alkose, nadživele i odlazile im na grob, s vremena na vreme, ali u tačnim
amplitudama de neko ne bi posumnjao u njihovu udovičku vernost.
Ja
sam u to vreme bio sa druge strane.
Nad
rekom, u blizini gradskog kanalizacionog otvora, skupljale su se ribe i ptice,
prljavi galebovi koji su ih jeli.
Podstanarke
su, mahom, kupovali te jeftine ulove kao galebice. Nisu imale krila. Bar ne
tada, bar ne svaka.
Sada
kad mislim na njih, na dive bez ideje o bekstvu, vidim zašto su me već tada
opčinjavale.
Nije
to bilo kao ono voda teče, pesak otiče spirajući ribama belim škrge pune
izmeta…
Ne!
Bilo
je to predskazanje da niko nema nikoga bez pustoši, bez gubitka sjaja.
Danima
sam, da li zbog toga, tražio majstora za vreme. Otkrio sam ga u pasažu starog
srca grada. Parkirao sam automobil na zabranjenom mestu i utrčao u sajdžinicu.
Bila je intimno topla. Zamolio sam sredovečnog majstora da mi promeni bateriju
u ručnom časovniku koji sam kupio u nekom prostom mega marketu u Ženevi. Sećam
se da je to bilo baš u Ženevi. Majka mi je u to vreme opasno poboljevala i ja
sam, došavši na odeljenje satova, izabrao časovnik sa oznakom Tre mont i
crvenim krstićem u gornjoj površini.
Kupio
sam ga samo zbog tog krstića, rekao sam mladom sajdžiji.
Dobar
je to sat, rekao je, pošto ga je nežnom pincetom otvorio i zavirio mu u utrobu.
Nadam
se da će časovnici na velika vrata ponovo ući u modu, kazao sam.
I
ja se nadam. Ali, sve sajdžije su umrle, ja sam možda poslednji i svi su umrli
od raka prostate.
Da
bih ga utešio rekoh da se od nečega mora umreti i da to što časovničari celi
život podešavaju vremena na tuđim kadranima može da znači da će i oni u nekom
odbrojavanju trajati skoro pa večno.
Neko
je uporno trubio. Morao sam da izađem i pomerim auto.
Kad
sam se vratio, majstor je promenio bateriju u mom švajcarcu, namestio datum i
dao mi posetnicu za eventualnu reklamaciju.
Izlazeći,
hitrim korakom, iz njegove radnjice pitao sam se šta ostaje posle sravnjivanja
vremena.
Podstanarke
željne ljubavi i državne službe?
Slepilo
moje mladosti?
Magla
u sve hladnijim noćima?
Doneću
vam očev sat na popravku, rekao sam još sajdžiji. Nije radio pedeset godina. Ne
znam šta mu je.
Ne
znam, odgovorio je. Morao bih to da vidim. Činilo mi se da mu je glas zadrhtao.
Izlazeći, pomislih, kako ni život ljudi koji brinu o tačnom vremenu svih naših
dešavanja nije lišen neizvesnosti jer se vreme stalno kompresuje.
Oni
muškarci u najboljim godinama i one žene u tuđim sobičcima, na tuđim žičanim
krevetima - odeljeni jedni od drugih samo rošavim zidom na kome se lomi poslednje
svetlo dana kao da je postao okvir za sliku na kojoj bih svojom neveštom rukom
mogao da nacrtam sećanje na lepotu, ponos umesto utučenosti, duge butine, prazna
a iskrena lica i sećanje na vreme kada smo prezirali konverzaciju.
Sve
je bilo u telu a telo je odlično, naročito u delovima. Tu su broj jedan jake a
relativno tanke noge. Potrebno je samo da se krećeš i da se ne zaustavljaš kao
stari sat. Vekovima ću, verujem, to skrivati od porodice i poznanika, jer na
tom putu… ali da li je to bilo kome važno?
Нема коментара:
Постави коментар