Fasciniraju me tornjevi. Možda zbog toga što sam rođen u dubokoj ravnici. I sve što stremi u visinu me očarava. Naravno, ako je skladno. Ali, sklad je nešto skoro potpuno neshvatljivo. Zrele okruge bobice zvezda i takve stvari... Moj prijatelj koji se razume u žene mnogo bolje nego ja, ili bar tako mislimo on i ja, tvrdi da nije važno koji broj grudnjaka žena nosi. Neka krupna, vimena, kaže može nositi broj pet, a da joj sise ne budu nimalo inspirativne. Stvar je, kaže, u skladu. Malo telo i grudi broj dva izgledaju kao za duplericu starih dobrih erotskih časopisa.
Ta
dobra žena je svake druge srede, beše sreda čini mi se, svom nepokretnom mužu
donosila u zembilju sa pijace i čuveni časopis Start na čijim srednjim stranama
se praćakala devojka u belim gaćicama bez grudnjaka.
Tako je starac, a beše mu, ako se ne varam sedamdeseta, varao svoju smrt potpuno se posvećujući erotskom.
Znao
je da umire, ali nije verovao u to.
Ipak,
rekao joj je: Kad umrem, kad me sahraniš i kad budeš dolazila na moj grob (doći
ćeš, zar ne?) nemoj da mi donosiš cveće. Donesi mi ribu.
Njoj
nije taj zahtev bio izdaja.
Da
li si me prevarila u našem zajedničkom životu?
Kakvo
je to pitanje, sada?
A
kada?
Pustimo
to. Prekrsti noge.
Ja?
Ti.
Kako?
Članak
preko kolena, znaš?
Znam.
Slovo
X.
Šta
to znači?
Samo
kažem.
Prekrstila
je noge pažljivo.
U
sobi u kojoj on leži ima nečega od nepomičnosti sveta muškog i ženskog. To je
poslednja čovekova odbrana, to odlaganje potrebe za bilo kakvim konačnim
odgovorom.
Kome
odgovarati na kraju?
Meki
ženski udovi na duplerici
su
mu pripadali baš zato što ih nikada nije imao u meri u kojoj je to želeo, pa
možda i mogao.
Njegova
gospa je, vrlo verovatno, toga bila, sa izvesnom neobjašnjivom bolećivošću,
svesna.
Ta
žena je to pričala svima. I mojoj mami koje je veći deo života, čini mi se,
provela nalakćena na ulični prozor.
Njemu
se, da izvinite, kita već godinama ne diže.
Da,
da.
Tužna
je to priča.
Imao
je infarkt. A sada ovo, ova opsesija mladim telima, gospode bože!
Pustite
ga. Proći će. Treba verovati u boga.
Draga
moja gospođo, zar nije to što on radi bogohuljenje?
Tu
se razgovor završavao.
Moja
majka nije volela crkvene poštapalice.
Zatvorila
bi prozor izgovarajući se da ima nešto ( ne mleko, to bi bilo baš izlizano) na
šporetu.
Da
li od tada poštujem pornografiju, te jednolike sirene bez dubina? Moja
pobertetska domovina.
A
čija ne?
Te
devojke ispružene, izdužene, napućene … sasvim je izvesno nisu imale moć da umiruće vrate u svet
živih.
Ali
imale su ono nejasno što spaja bol i radost.
Smrt
i život.
Te
kurbe (tako ih je zvala nedužna žena majurska)?
Te
kurve, rekao je.
Crkni.
Naravno.
Samo, imam jednu želju…da mi bar jedna od njih dođe na poslednji ispraćaj.
A
šta posle, pitale je žena. Šta posle?
Nema
posle. To je to.
Нема коментара:
Постави коментар