Volim
poeziju. Ne pratim tu bratiju baš redovno. Ponekad nešto mi privuče pažnju.
Poneka neočekivanost. A onda naletim na rimu, koja me užasava zbog potrebe da
se neke reči u delovima podudare.
Tu,
u tim vezanim stihovima, uvek pomislim, nema nikakve tajne.
Kao
na primer: ona je bila lepa, elegantna i obrazovana. Bila je razvedena i imala
toliko godina da je počinjala sa zebnjom da razmišlja o starosti. Deca su
odrasla, bivši muž ima novu ženu i novu decu. Ostaću sama, misli. I onda, što je
razumljivo, misli kako da nađe svog čoveka, ozbiljnog, neoženjenog, onog koji
ne traži od nje samo seks bez obaveza, nego baš obaveze, u početku lake i
šaljive a posle kako bog i bolest donesu.
I
ona koketira na društvenim mrežama. Objavljuje svoje najuspelije selfije. Njeno
vreme protiče. Penelopino vreme čekanja. Iznosi posteljinu na sunce. Senke se
igraju sa njenim očekivanjima.
To
traje. Jednog dana ona shvata da su njena očekivanja tajna. Predmet traženja se
promenio. Možda je trebalo posegnuti rukom za plodom.
Za
jabukom koju prosac mora da pogodi iz puške.
Još
nije kasno.
Hrani ptice na terasi. Ptice su slobodne?
Koješta. One ne odlučuju o svom životu dok jedu tuđe mrvice.
Ali,
ništa se ne ponavlja na isti način.
Leto.
Leži bez gornjeg dela kupaćeg kostima na plaži. Glave zaronjene u pesak. Vetar.
Poneki stari sladostrasnik. Kao psi su. Pljuvačka im se vuče niz krzno.
Ona
se okreće.
On
je prošao.
Нема коментара:
Постави коментар