MILAN TODOROV: POKRETNI PRAZNIK

 

 

(*Hemingvej)

 

Zar život ne može da se pomeri ni za milimetar žileta.

Skoro svake noći budim se oko dva sata iza ponoći. Nemam razloga za to, osim što sam od kako pamtim sebe voleo časovnike.

Moji siroti roditelji, koji su učinili za mene više nego za sebe vrlo verovatno, dali su mi srebrni dedin džepni sat, graviran u Ilinoisu, gde je deda bio barberi sa licencom 1912 godine i ja sam mu, u najboljoj nameri da ga pokrenem, polomio porcelanski kadran.

Naravno da sa šest ili pet godina nisam razmišljao o trajanju, o svetovima časovnika, o časovima posvećenja nečem velikom jer je trajno.

Uopšte, često se osećam kao govno kada gledam te priče na nacionalnoj televiziji o bratstvima koja su velika, uprkos tome što jedni druge nazivaju imenima životinja: Lisice, Miševi, Ćurke…

Nedavno sam pročitao bizarnu vest da su zoolozi najzad utvrdili da zmije imaju klitoris.

Ali, zašto ih ne bi imale?

Zašto bi radost življenja uz maksimalnu korist pripadala samo ljudskom rodu?

Uživati i biti opasan, zao, ružan, gadljiv svima odjednom a ipak uživati u životu, učinilo mi se kao dobra rutina.

Nisam znao da sam toliko zabačen.

U svakom slučaju bilo bi, pomislih, sjajno znati, kako se otkrivaju ženske tajne, makar i tajne ženskih zmija. Većina žena svoja ljubavna iskustva ljubomorno čuva kao najveću tajnu. To dodatno uzbuđuje muškarce. Da li one to znaju? Mislim, da li znaju kako deluju na muškarce sa svim tim, malim i velikim, tajnama?

Ponekad liče na podzemne železnice: tople a nevidljive.

Ali čemu taj nepotrebni napor?

Kad sam bio, davno, prvi put u Parizu nisam imao pojma gde se kupuju karte za metro i nekako sam prošao automatsku rampu, ali sve vreme, dok je voz tutnjao ispod čuvenih trgova i Ajfelove kule i Mona Lize u Luvru, imao sam osećaj krivice. U jednom momentu sam pokušao, nespretno, da izađem i vrata su me udarila po nosu. Tako mi i treba, pomislio sam, ali ne zbog švercovanja nego zbog glupog osećaja za moralnost. U svetu su pravda i krivda simboličke vrednosti. Shvatiću to mnogo, mnogo kasnije.

Uveče, kasno, kad sam stigao u iznajmljenu sobu u jeftinom hotelu čuo sam neku ženu kako plače. Zidovi su bili tanki. Izgleda da je žena plakala tako što je povremeno prekrivala usta jastukom ili ćebetom.

Video sam već tu ženu u hodniku. Rekoh, sobe su nam bile jedna naspram druge u dugom nizu jednoličnih. Bila je mršava, ravne svetle kose, lomna, ali samouverena, verovatno je vežbala sve to u nekoj psihoterapeutskoj teretani.

Ne treba reći da je bila dopadljiva. Razume se da nisam znao ništa o njoj. Da li je slobodna, udata, rastavljena (mrzim izraz raspuštenica)?

Nemam dara za pogađanje.

Ne ide mi.

I kad pogrešim, pomislim da je to, možda, za moje dobro.

Ne umem da kažem koliko je plakala i jaukala.

Pomišljao sam da pozovem recepciju i pozovem ih da joj pomognu.

Ipak, nisam. Srećom, jer plač je, kao što je i počeo, najednom nestao.

Ujutro sam je video u maloj hotelskoj trpezariji za doručkom.

Osmehnula mi se. Kao da je rekla kako ti drago.