Ne
može večno da drži sećanje na utekle događaje, prepoznaje sećanja koja ga
napušta. Onda nije spavao noćima, pokušavao je od nemogućeg da pravi moguće. Od
bombardovanja Srbije 1999 od strane „saveznika“ prošlo je dvadeset godina. Neko
na TV priča, nasmejao se, da se može sa lica da čita da li je osoba zločinac, homoseksualac.
A ponekad se i ne treba sećati, treba ostati strpljiv i spašen. Čim narod
prihvati poruku „da sila Boga ne moli“, rađa se strah da će ga sravniti kakva
sila sa zemljom. I postojala je tada čudna usamljenost u narodu, narod se prepustio
usamljenosti, jer pola sveta je krenulo na njega, i kao da ga je i Bog
napustio. Nije bilo pitanje odakle dolaze pretnje, one su, stvarno, dolazile odozgo,
s neba, smrt je mahala metalnim krilima. Negde su zapisali da se pitaju, da li onaj
koji umre u snu, umre i u stvarnom životu. A po pravilu u mračnim prostorijama
postoji nužno svetlo-crveno-ako se ostane u marku, ali svugde ga nema. A ljudi
su 1999 postali što nisu želeli: malodušni, paranoični, hteli su da ne postoje
i da ništa ne postoji. Mnoge je bombardovanje 1999 slomilo, godinama nisu
zavijanje sirene mogli da izbace iz glave, eksplozije. Nikad nisu bili tako ogorčeni
prema „saveznicima“ koji „žele dobro“ kao prema ovima što bombarduju Srbiju 1999,
šalju svoje „milosrdne anđele“.
Oni
razumniji su se pitali koliko je stanje u kome se nalaze svesno stanje, i da li
postoji izlaz kroz koji mogu da uteknu od svega toga. Mogli su da kažu, da pomisle
da su mrtvi, ali nisu umeli ni sebi da objasne zašto ostaju u obamrlom stanju
bez pogovora. A ljudi su, posle silnog noćnog martovskog-aprilskog-majskog-junskog
bombardovanja 1999, izlazili na svetlo dana, iz tog noćnog ništavila, podruma, bar
da odu negde da obave nuždu. Dani iza ljudi su puni svega, tuku ih iz bombardera
od kraja marta, ovo je negde davno planiramo, „rakete lete“. Vojska na pravi kartonske
i kakve sve ne „ makete i simulacije“ svojih aviona, tenkova, da namame neprijatelja
da gađa u prazno. Ali dalekovodi i mreža ne mogu da budu od kartona, neprijatelj
ovo zna i od bombi i raketa se ne može sačuvati elektrana i da se sistem ne
raspadne, i „milosrdni anđeo“ je odlučio da jedan čitav narod satre, da živi u
njihovom mraku. Špijuni i „saradnici“ iz naroda neprijatelju su doturali precizne
podatke gde da „udaraju“, koja su čvorišta važna za energetski sistem. Svi oni
koji se razumeju u energetske sisteme bili su zatečeni zlom. Nije kod
neprijatelja bilo iskupljenja, nije napuštanja zacrtanih ciljeva. I danju i noću
su precizno zasipali „objekte“ dirigovanim projektilima, pravili su od mreže
paukovu mrežu, a u bolnicama se umiralo, u pekarama nema hleba, razarano je sve
što održava život. Novine i TV su, kad ima struje, puni teoretičara, analitičara,
onih koji prognoziraju kada dolazi izbavljenje, i na kraju svega ovo je nalik
na „vic o zlom“. I dalje važi „zavadi pa
vladaj“. I 1941, na Uskrs, bombardovan je ovako, brutalno, Beograd, ali bez
navođenih raketa, rušili su Nemci onda i porodilišta, spalili narodnu biblioteku,
a 1999. biraju ono od čega zavisi život, jer „radnička klasa i Srbi i ne moraju
da idu u raj“.
A
narod nije plakao ni u svom krilu. On je izlazio na kišu i okretao lice ka
nebu, da ga nakvasi, da se ne vide njegove suze. Iscrpljen, govorio je: „Neka
nam nebesa pomognu!“ Nikad kao tada ljudi nisu poželeli da padnu s neba, odjednom,
svi ti avioni, tamo negde-njima na glavu. Princip sile počiva na rasuđivanju,
da „onaj koji nije s nama, naš je neprijatelj“. Očigledno da smo mi „sposobni“
za tako nešto da ne budemo s njima, i izabrani smo i raspoređeni na stranu neprijatelja.
Jutro je, 2. maj 1999, stigao je on do Balkanske ulice, u nije spavao, ima
utisak da iz nje od sinoć nije ni izlazio, razmišlja o pominjanim „grafitnim bombama“
s kojima su se neprijatelji obrušili na čvorna postrojenja, izazivajući kratke
spojeve, izbacujući elektrane iz pogona. Na stolu ga čeka nekoliko „plavih
koverta“, u kakvim su se nekad slali pozivi od suda, rešenja za porez svake
vrste. Shvata da su stigli uzorci „grafitnih vlakana“, poruka od neprijtelja da
im nema spasa, da su saterani u mišiju rupu.
To
je pakao, govori neko ko prolazi hodnikom. Kako da sebi on objasni da je ovo
nalik na kraj sveta. Računaju na iscrpljenost naroda, humor se javlja, verovanje
u izbavljenje se vraća, jer dok postoji narod postoji i izbavljenje. Očigledno
je da su sposobni za sve, jer pokazuju kako izgleda smak sveta. Oni se osećaju
nadahnutim i spremnim da satru i narod. Mora se priznati da su svođenjem rata
na igru, osetili se dovoljno slobodnim da sve sebi opraštaju, da kažu fraze
kratko i glasno-a upravljanjem „džojstikom“ i svemoćnim raketama hteli su narod
da unize, i ubede da je ništavan. Telefon uporno zvoni, mora do dispečerskog
centra, tamo ga čekaju da pokušaju da od „ostataka“ dalekovoda „spoje nespojivo“.
Otvara kovertu, trlja vlakna kao da su kosa i ne može da veruje šta rade. Kao
da se stvara elektricitet trljanjem među prstima pucka na dlanu. Super provodnik.
Ovo je više od rata. Ulazi Bogdan, u penziji je, ali je tu, uzima u ruke
vlakna, kaže: „Ovo je đavolja kosa!“ Zovu novinari, da objasne šta su grafitna
vlakna. Bogdan, koji je nekad bio i marksista, ne odustaje, govori kako ovo
ukazuje na tragove propasti ljudskog roda, psuje mitove, Ameriku, svet zla i
greha. Isključuje TV. Sećanje u izmaglicu tone, kako li se osećaju zločinci posle
dvadeset godina, i šta se može pročitati s njihovih lica?
Нема коментара:
Постави коментар