Fotografisanje
lutaka u izlozima prodavnica u početku je ličilo na šalu. Činilo mu se da je
zanimljivo beležiti kako aranžeri zamišljaju da bi trebalo da izgledamo, da
budemo lepi, hajde ne baš lepi, ali ukusno odeveni, odmereno elegantni,
dovoljno zagonetni a opet otvoreni za sutrašnje novo u obliku jakne, cipela,
donjeg veša, haljina i čarapa.
Šetao
je svake večeri sat, sat i po toplim
širokim ulicama šoping mola, jedinog u njegovom gradu. Verovatno je izazivao
pažnju onih smešnih, kao na invalidskoj komisiji izabranih likova za
obezbeđenje, koji su uprkos jasnim fizičkim nedostacima neumorno špartali molom
ne bi li svojom pojavom odvratili mogućeg izgrednika od bilo kakve nedopustive
akcije.
Fotografišući
naizgled bezlične lutke, pomišljao je, možda se pripremam za starost koju,
viđao je bezbroj puta, upravo tupost i nedostatak emocija, o strastima da se ne
govori, najčešće beleži znakom za
odlazak.
Zašto
ovo pišem u trećem licu kad bih slobodno mogao da govorim i o sebi, kao njemu?
Dakle,
mogu li se prepoznati u svom junaku koji s mrakom, u lakoj šetnji pre lake
večere i tankog sna zatim, beleži mrtve likove mladih muškaraca i žena, može
biti i devojaka, u izlozima?
Ko
su oni?
Da
li su nekada bili živi?
Ako
nisu, a nisu najverovatnije,čija su obličja uzeli?
Pravo
pitanje, jedno od pravih je i to zašto su u ulozi modela uvek mladi ljudi i
mlade žene.
Zašto
se naša budućnost uvek krije od nas?
Mislim
da to nije pošteno. Ona sve zna o nama, a mi o njoj ništa.
Lutke
u izlozima menjaju odeću. Stvar ide već daleko.
Ideš
na književne susrete sa publikom i uvek se tu nađe poneka oštra, ali nažalost
univerzalno spretna žena, koja daje pogrešne odgovore.
Za
to vreme, siguran si, u publici sedi neko nevidljiv. Neko ko uvek stiže u
poslednje vreme, sedne u sredinu tako da je sasvim neupadljiv i zbog koga
osećaš potrebu da budeš onaj koji govori nepripremljen za kraj govora.
I
ti govori. Ti poslednji govori. Napisao sam ih svega ili previše, u dva
slučaja. Kad mi je umrla majka i kad mi se ubio najbolji drug.
Samo
tada sam znao kako ću završiti priču.
Neka
te čuva anđeo.
Nedavno,
boraveći na festivalu hurki i kobasica u severnom Banatu, u selu kome ni danas
ne znam ime, naleteh na tezgu sa gipsanim anđelima -lutkama.
Bili
su, videlo se iz aviona, rađeni prostom rukom, bez mnogo finesa, ali imali su nešto
od krvi svetaca, krvi prolivene za nas, u toj boji, ni crvenoj, ni plavoj.
Interesantno,
rekoh ženi koja je stojala iza tezge.
Imala
je strog pogled. Pomislih da je i ona od onih trgovaca koje je Isus najurio iz
jerusalimskog hrama zbog skrnavljenja svetinje.
Lovila
me je pogledom iskusnog lovca na novac.
Poezijo,
pomislih, kako si jeftina u odnosu na anđele.
A
zatim mi bi žao anđela u onom blatu pored puta.
I
postideh se jer sam hteo da ih kupim.
Kako,
bože, kupiti anđela?
Uzeo
sam jednog obimnijeg, sa krilima pomalo lomnim i, desilo se, u onoj gužvi
ispustio sam ga iz ruke.
Mislim
da mi se jednostavno oteo, rekoh prodavačici.
Uprkos
mom početnom uverenju, bila je dobra kao lebac:
„Neka,
dešava se u životu.
Ljudi
smo.“
U
senci nepomičnih lutaka u velikom tržnom centru mislim na nju, na tu staru
Mađaricu, na njene grubo vajane anđele i njihova nesrazmerna krila...
Ne pomaže.
Нема коментара:
Постави коментар