MILAN TODOROV: POZAJMLJENO VREME

 

 

Zbog pripreme za doček nove ( zašto ne ispraćaj stare, ona je bar poznata i nema kod nje mučnih iznenađenja), postavljanja muzičkih bina sada tako popularno zvanih stejdž u gradiću ispod tvrđave, saobraćaj je bio u kolapsu. Znao sam neke tajne, blatnjave puteve, jer tu sam, uz te šančeve i tunele odrastao, i okrenuo sam kola na stranu ispod najskuplje promašene investicije carice Marije. Uzgred, uvek sam u tim katakombama osećao njeno prisustvo. Vojska. Miris muškosti pojačan u tom mirisu buđi. Nedostatak vode za kupanje. Postrojavanje kao počast carici. Njena biografija tako puna hormona. Neka istupi onaj kome je najduži…Ne, to je prostakluk. Možda je i bilo. Ali, to se ne radi tako. 

I tako, put je bio loš. Stara imitacija turske kaldrme, izlokane i nepopravljane godinama. Ipak, prolazak tim putevima predstavlja bagatelno zadovoljstvo. Znam vrlo dobro da je euforija izazvana uspomenama samo isprazno samougađanje. Ali, zar svi mi ponekad ne tražimo utehu u zabludama koje se mogu označiti prosto: žudnja usmerena ka svetu koji je dobar, sjajan i velik. Avaj!

Dok je auto brujao usled male brzinske vožnje uzbrdo nenadano ugledah sa svoje leve strane stabla divljeg rogača. Stabla su bila ogoljena i vetar je lako duvao kroz njih povremeno otresajući duguljaste mrke plodove. Zaustavio sam se i ne objašnjavajući svojoj saputnici bilo šta izašao i u dubokom kanalu pored puta rukom zahvatio pregršt rogača. Bili su vlažni ali čvrsti i kao da su lakirani bojom zalaska zimskog sunca.  Razmišljao sam o smislu koji me je doveo do tog kanala sa rogačima moje prošlosti. Dakle, o sisanju tanke uzdužne linije žićkaste medi. Šta mi je značili to? Šta zamenjivalo? I da sada znam, ne bi vredelo. To je, pomislih, kao sa ženama koje ti nešto znače a posle ti isto znače samo na izokrenut način. Groblje uspomena bez kojih nema života. Stidljivo, kao da kradem, hitnuo sam ih na malo šareno ćebence u gepeku. Bilo je čisto, mirisno i dobio sam ga zajedno sa automobilom koji sam kupio od nekog pažljivog mladog tate u Švajcarskoj.

Susetka je, osvrnuvši se, svakako videla to ćebe i ko zna šta zamišljala u vezi sa njegovom upotrebom. A možda i nije. Možda je svako odgovoran za svoju prljavu maštu.

Kad sam seo za volan, pomislih, šta će mi rogači?

Mlada žena iz susedstva koju sam povezao usput, jer me je zamolila upravo zbog tih suludih pred novogodišnjih gužvi, očigledno nije bila zainteresovana za moj sentimentalni metabolizam.

Molim vas, komšija, da se više ne zaustavljamo. Žuri mi se.

Bilo mi je krivo. Činilo mi se važnim da nešto što sam prepoznao iz davne prošlosti svedoči da tu gde sam bio ima još tragova života, I ima nade da život može da traje uprkos svemu. Osim toga, ne manje važno, prestajao sam da budem osoba sa ciljnom linijom.

Ima tih jasnih saznanja poput blagovesti, ali šta sa njima?

Hvala na vožnji.

Okrenuo sam se sa osećanjem neugodnosti.

Da?

Glupa kurtoazna pravila koja se poput prepečenog hleba osipaju pod sečicom noža. Samo danas.
Gospode daj hleb naš nasušni daj nam dnes!

A prošlost? Kao vrata početka svakog od nas, šta sa tim vratima, mlada lepa komšinice?

Hvala, rekla je i videlo se u njenom površinskom pogledu da samo misli na stranu na koju bi, sa grčem oko bokova, pojurila da stigne do večeri i male egzistencijalne ljubavne igre.

Lagano sam se odvezao do stare trgovačke ulice u centru grada. Pokušao sam da parkiram ispred baletske škole, ali su balerine i njihovi mladi prijatelji dolazili pred školu kolima, tako da sam napravio krug prešavši punu liniju.

Pogledao sam na obližnji alu stub sa uličnom rasvetom i video kameru čije je oko treptalo.

Jebi ga, rekoh časovničaru u čiju sam radnju zadihan ušao.

Zamolio sam ga da mi zameni bateriju u satu.

Otvorio je časovnik pažljivo i, verujem, iz kurtoazije, rekao da je to kvalitetan švajcarac.

Pedeset franaka pre dve decenije, kazao sam. Ali, nije u tome stvar. Kupio sam ga samo zato što poseduje mali crveni krst na kadranu.

Da, da, da, vidim.

Pogledao sam ga pažljivije. Časovničar mi je odjednom izgledao kao star, vrlo star čovek. Bio je ćelav, ali to ništa ne znači sada kada možete da vidite gole lobanje mladih ljudi od trideset godinica.

Rekao mi je da mu je deda čiju radnju je nasledio umro od K. prostate, da mu je otac umro od k. i da se plaši, pošto je čuo da časovničari većinom umiru od k, da će tako i on proći.

 Nisam znao šta da mu kažem.

Izvinio sam se i rekao neka zameni bateriju i kaiš a ja odoh da vidim auto koji sam parkirao na zabranjenom mestu  u ovom zabranjenom gradu.

Vraćao sam se u pasaž sa lepim osećanjem da me časovničar samo nagoni da pronađem više smisla, da budem srećniji i zdraviji u jedinom vremenu koje imam.

Kad sam se vratio, časovničar je nazubljenim nožićem petljao oko metalnog kaiša za sat.

 Pružite ruku.

Na njegovom čelu sijalo je malo svetlo. Bio je još stariji, mnogo stariji nego kada sam ušao u njegovu radnju. Imao sam utisak da mi je pozajmio svoje vreme, sa kojim ni on ni ja, evo, ne znamo šta da radimo.