MILAN TODOROV: ADRESA

 

 

Posle bezmalo trideset godina nakanim se da idem u Banat, severni, ono mesto na tri međe, između Mađarske, Srbije i Rumunije. Sve je to nekada bila jedna zemlja, zemlja Crnjanskog, čongradska pusta sa vetrovima na čijim strahovima sam odrastao.

Bio je neki praznik, ne znam koji jer učestaše u poslednje vreme. Napolju hladno a sunčano. Mislim, idealno za lako putovanje u prošlost, jer to doživljavam kao put unazad a ne kao odlazak u selo radi mesnih prerađevina, hurki, krvavica i kobasica na mađarski ljut način, nego ko razbibrigu.

Po boji očiju moje žene mogao sam da vidim da joj se ta ideja o putu u severnu zabit ne dopada. Njene oči su plave, ali kada počinju da blede znam da su daleko od racionalnog objašnjenja.

Putovali smo jednoličnom linijom. Bile su zadušnice, čini mi se, uglavnom trebalo je biti malo oprezniji oko grobalja, koja su, tek sada uočavam, na ulazu u selo.

Jebote, rekoh u muziku Radio Karoline, u svako selo se ulazi preko duša mrtvih.

Ti si zaista odavde, upitala me je.

Da, mislim da jesam.

Čemu se onda čudiš?

Vozim.

Dan je lep.

I tačan.

Iscrtao sam flomasterom na levom dlanu kartu puta i povremeno bih je ždraknuo kao mornar golu ribu na mišici.

Zemlja nema rok upotrebe.

I još: postoji ta večna izbeglička proza kojoj i sam pripadam na neki način.

Došao sam, tačnije moji roditelji su izbegli iz siromašnog Banata u grad koji se tada zvao glavni grad ove ravne zemlje.

Hoćeš vode?

Neću vode. Čuvaj je za posle.

To je čaj.

U redu.

Zalutasmo u nepreglednom sivilu.

Pitam nekog čoveka u  vulkanizerskoj radnji za put.

Samo pravo pa levo pa ispod podvožnjaka ali desno.

Aha.

Radio svira. Mrtvima seljaci umesto cveća nose crvene jabuke.

Zalutao sam. Umesto u Adorjan stigao sam u Belo ili Gornje brdo, ne znam ni sad tačno.

Otkud brdo usred ove ravnice?

Dva suprotstavljena pejzaža.

Svet, mislim dok motam volan, nije ništa drugo nego svet adresa ka kojima putujemo kao pridošlice.

Nema zavičaja. 

Pustimo predele.

Uzmi čaj.

Ohladio se.

Posle.

Posle je, dakle, budućnost.

Sećam se reči jutrošnjeg zanimljivog engleskog blogera:

„Ne osvrćite se. Pustite prošlost, mislite samo šta ćete ovog trenutka da uradite. Radite toliko da nemate vremena da mislite na prošlost, nego samo na budućnost u kojoj vas čekaju plodovi onoga što sada, danonoćno, radite.“

Ne radim ništa od toga.

Poput davnašnjeg prijatelja koji je na pitanje Fejsbuka o čemu razmišlja napisao:
„O opstanku.“

Nisam ga video već desetak godina.

Ne znam da li je opstao.

Ne znam ni razliku između mape i teritorije o kojoj ovih dana žustro raspravljaju teoretičari književne istorije.

Ne znam gde sam.

Ljudi okolo kolju životinje za festival krvavica.

Prsate stare žene.

Bože, da li još ima posla za njih?

Pre nego što ispale ekser iz gasnog pištolja u glavu životinje, seljaci popiju po jednu za dušu.

Čiju?

Bilo bi to razumljivo, mislim, da je reč o gladi.

Ljudska koža slepljena u gomili ispred prodajnih šatora, deluju uplašeno:

To smo mi, dok ne umremo.