MILAN TODOROV: APOTEKA

 

 

 

Postoje te male apoteke koje se, okružene velikim korporacijama, bore za opstanak tako što ispod tezge, na crno, bez računa, prodaju lekove za smirenje.

Imam i ja jednu takvu. Neću da je odam. Ljubomorno čuvam njenu tajnu, kao i ona moju.

Ponekad bih odlazio tamo. Obično bih kupio najpre neki bezazleni lek poput onih protiv bolova ili kašlja ili nadutosti, koja me uzgred nije mučila, a zatim ispod glasa pitao za Leksilium.

Leksilium, pitala me je apotekarka, jedna od apotekarki koje su se stalno menjale očigledno zbog neuredne isplate zarade.

Kao prošli put, rekao bih da je oslobodim sumnje da sam provokator u službi uvek mi odvratnih tržišnih inspektora.

Dođite sutra. Možda će stići.

Reč „možda“ me razdire.

Ja sam svoj put već ocrtao, devojko – želeo sam da joj kažem.

Ali ti to još ne možeš da razumeš.

Uvek sam imao grižu savesti kada bih morao da posegnem za leksiliumom od 6 ili, slabo deletvornim,

onim od 3 miligrama.

Pretpostavljao sam da ti umirujući lekovi dolaze iz skorih ratnih područja. Tamo je za njima velika potražnja. Svetske farmaceutske industrije su znale zašto se ratuje.
Selma, slobodno se nagni kroz prozor. Načini eksperiment. Diši. Ne uzimaj baturbirate novog doba. Govno su, Selma.

Lažu nas.

U pravu je hrišćanska dogma: Ne prihvataj ništa što na veštački način umanjuje bol.

Bol je nešto najbolje u našem životu. Memoari koji nikad neće biti napisani. Strogost usamljenosti u nekim godinama.

Razmišljam o tim godinama dok uočavam mlade, žustre a već podgojene sveštenike koji se linijom glavne gradske ulice, užurbanim korakom za koji samo oni znaju razlog, šetaju među gomilom sveta. Nepodnošljiva gordost? Šta? Ne gledaju žene.  Ali, grad stvara situacije. Tu smo svi. Oni bez greha, žene sa trzavim očima davne udaje  i mi čiji greh još nije dobio značenje.

Potrebno je odupreti se dramatici želje da živiš previše.

Pokušao sam jednom davno u vozu nam relaciji Novi Sad – Subotica.

Ušao sam u vagon prilično rezigniran. Nije mi ništa išlo od ruke. Ne mogu ni da se setim zašto sam putovao na sever. Možda zbog genetske potrebe za bekstvom. Moji, po majčinoj liniji su iz Prizrena morali da pobegnu u Segedin i Sent Andreju.

Nisam znao da li sam potomak ili predak.

Seo sam u prvi slobodni kupe, negde u sredini kompozicije.

Nešto se čekalo. Voz se polako punio kao mala sablasna kuća u putujućem cirkusu.

Naspram mene sela je mlada crnpurasta žena. Nisam bio zainteresovan za bilo kakvu konverzaciju. Rekla je, a da je ništa nisam pitao, da joj je pobegao noćašnji voz i da je celu noć provela drhteći uz hladne radijatore u čekaonici dok su je policajci uredno, svakih sat ili dva, legitimisali.

Volim kad žene lažu.

Upravo me laže jedna.

Samo jedna?

Voz je najzad krenuo.

Snajka, moram tako da je nazovem, se udobnije namestila u sedištu. Štaviše, skinula je laki mrki mantil, odloživši ga pored sebe a zatim glave nagnute ka prozoru, sklopila oči.

Žene koje spavaju…

Voz koji lagano pije ravnicu.

Šta je tražim ovde?