Ima
trenutaka da se vraćam banalnim događajima iz prošlosti, gotovo bez potrebe. Pre
koju godinu dogodilo se nešto prilično čudno. Za sve je kriva TV. Mislim da ne
treba da objašnjavam da ovo nema
veze s verom i običajima. Iz nejasnih razloga
pojavio se na slavi čovek koji je mimo svega pričao kako je gledao na TV
emisiju o drvenim kalupima za cipele. Ništa čudno nema u pojavljivanju
neznanca, na slave dolaze ljudi i bez poziva, a reklo bi se da je ovaj prispeo
s kumom Nikolom, koji ume da daruje ljude o tuđem trošku. Stariji ga nisu
slušali otvorenih usta, a ni moj deda se nije dao zbuniti. Slave su kod nas,
uostalom, postale mesta gde se o svemu raspreda. A deda je pitao, kada su svi
otišli, je li ovaj razgovaro s kim osim s TV, da nije on kakav Princ od
Velsa, jer je kao čovek prilično prijatna pojava za slušanje. A deda zna i šta
je internet, globalna mreža, on je oderan deda, dakle otvoren za savremena
strujanja. U toku je raznih događanja, a stigle su ga godine. Nije znao ko je
čovek, ni da li ga je doveo kum. Moja sestra je rekla da je matori smarač.
Njegova
priča je počela, razumeo sam da mu je ime Branko, kada je pomenuo sitne kolače,
mada ne razumem kakve veze imaju sitni kolači sa kalupima. Logika priče kod
mene je pukla kad kad je rekao da se ovo događa u Engleskoj. Tamo neka fabrika
cipela u Engleskoj, mislim da je ovaj rekao da je u Liverpulu, a u emisiji trgovac
starinama kupuje antikvitete, i došao je, između ostalog, takva mu je mapa
puta, da kupi drvene kalupe koji su mera za nečije cipele. I cela ova priča mi
se nije činila zanimljivom, pogotovo za mesto i vreme gde se priča, pogrešnom. Ono
što je zanimljivo, prodaju se kalupi na kojima su ispisana imena ranijih kupaca
cipela, brojevi, godine rođenja, neke skrivene napomene, ali najzanmljivi je da
se prodaju kalupi mrtvaca i s godinama umiranja, a mislim da je jedan bio od
nekog od onih iz grupe Bitlsa, onih kojih su se debelo proslavili i
obogatili udarajući u električne tambure.
Od
skora, u zavisnosti od okolnosti i trenutka, i ja pomažem oko slave. Meni je
priča izgledala ponižavajuća za one koji slušaju, i unosila je nemir među ljude
koji piju i jedu. Kupac, navodno, ne objašnjava šta će s kalupima, ali na kraju
filma se vidi radnja, silni kalupi su poređani na žičanoj polici, i ovo, veli,
kupuju ljudi kao sklupture, pa stavljaju na komode, i među knjige: “Nema sumnje
da ljudski rod više ne poznaje sebe!” Ti prokleti kalupi probudili su u meni
pritajenog, zaboravljenog, vernika. Ponekad ne umem da podnesem neke priče, ali
sam prinuđen da izdržim, bez pokazivanja neverice i skepse. A kupac je potegao
nekoliko stotina kilometara da se kalupa dočepa, a deda je rekao: “Koji debil,
taj sigurno čita kupi-prodaj oglase.”
Teret
priče i dedinog cinizma bio je dopunjen mojom zbunjenošću neznancem. Nadao sam
se da će deda ovo zaboraviti, ali nije. A onda se pojaviše i njegove sumnje,
pitanja. Nisam se zanimao sam za ovu stvar, i nisam dalje ništa pitao. Deda i
ja smo, znači, tek koji dan kasnije seli u fotelje u primaćoj sobi, i očigedno
smo popili koliko treba da bi mogli da se vratimo na priču. Ne znam šta je bilo,
ali je dedu, navodna, emisija pogodila, pa je pitao-da li može da se “vrati
film”, ja sam rekao da na našem TV ne može. Onda je psovao i rekao za svog
sina, mog oca, da je debela cicija. I rekao je da su TV sprave za mučenje u ovom
vremenu, ljudima uzimaju vreme i mozak. Deda zna nekoliko jezka, i ja nikad
nisam siguran na kome će progovoriti. Deda krije da puši, pa nije zapalio u
sobi, i izašao je na terasu i psovao.
Jedino
što znam da deda ostaje “pojava” u mom životu i da odjekuju njegove reči:
jednom su mudrosti, jednom poslovice, jednom ironične, ponekad nostalgija. Sada
kada pomislim na sve ovo, ovo mi pomalo liči na naduvan balon. Kad se vratio sa
terase, kao da je dedu uhvatila i frka u vezi one TV emisije. On, veli, ima
kalup od svojih cipela kod obućara u Ruzveltovoj, pa se misli kakva mu je
sudbina kad on umre. Najbolje je, veli, da ode i uzme ga i naloži u kaminu, da ga
vucibatina ne proda. On nije bio neprijatan prema meni, ni onom koji je pričao
o TV emisiji, i njegovo rezonovanje je odmicalo prilično dobro, učestvovao sam
u razgovoru najbolje što sam znao. Onda je popio još dve čaše vina i rekao: “Idem
da spavam.” Tako sam se izvukao iz priče, a onaj koji bio na slavi nikad se
više nije pojavio, a kuma nismo stigli da pitamo o kome se radi, a sada bi bilo
i neprijatmo. Možda su ga zbog nečeg i uhapsili. A i deda je prestao da se
raspituje za ovu TV emisiju, nije postavljao ni mudra pitanja, ili-koliko je kalup
za cipele deo identiteta čoveka. Tokom života čovek počne da razmišlja o
promenama u životu, ako može bez straha.
Нема коментара:
Постави коментар