MILAN TODOROV: KOMADIĆI

 

Način na koje žene ignorišu muškarca koji, spretno ili nevešto, pokazuje interes za njih – najrečitije govori o njihovom karakteru.

Karakteru, posisanim sa majčinskim mlekom. Doduše, ima tu još mnogo toga nataloženog u finom, ponekad teškom i patničkom iskustvu sa muškarcem svog dotadašnjeg života.

Interesantno je da većina tih lepih, gordih i elegičnih dama, uglavnom srednjih godina, uvek pominju samo poslednjeg muškarca.

Kao Eva Adama.

Ili ne.

Adam je bio samo prvi čovek u Evinom biblijski idiličnom životu. Životu buduće smerne, a nekad opake zmije.

Muškarac pak, ako nije neverovatno uporan, znam iz sopstvenog iskustva, odustaće od žene koja ga privlači

ne znajući da ga ona sve vreme prati iz neke svoje mesečaste daljine. Ipak, sve se tu svodi na strah od gubitka a ne samo na prvobitni strah od odbijanja.

Pri tome, one, iako ugrožene sopstvenom samoćom i sputavanjem najintimnijih želja, umeju da ćute kao ribe u akvarijumu.

Gospode, šta je to?

Ja nikad nisam umeo da ostavim komadić čokolade za posle. Uvek bih je smazao celu. Često mi je bilo muka zbog toga. A one kao da imaju neku mašinu za pranje svojih erotskih snova.

Njihova srca nisu srca kakva mi imamo.

Njihove jetre, žuč, pluća – sve je to naduvano i imam osećaj koji me donekle teši da ni ja nisam u svemu tome sasvim nevin. Ali, ipak verujem da nisam primitivac. A voleo bih da jesam. Jer, ovo je vreme u kome su zemlju, ljude, devojke, majke i širu familiju preuzeli primitivci.

Skoro sam jednu skinuo sa liste prijatelja na društvenoj mreži. Ostajemo bliski rođaci. Tako je bolje. Nije umela da moje fantazmagorije o ljubavnim egzodusima prihvati kao fikciju neutažene gladi.

Nekad davno, datumi sad više nisu važni, išao sam na strelište pored kanala Dunav Tisa Dunav i iz pištolja koji sam sledovao kao državni činovnik u to vreme pucao na papirnate figure ljudi.

Nikad nisam sačekao momka koji je trebalo da dođe i obavesti me o tome šta sam tačno pogodio.

To je, znam sada, to.

Čovek je svaki deo čoveka. I svaki njegov deo se pretvra da je celi čovek.

Možda je sa tom ženom, tih sad već davnih godina bilo isto.

Nemoguće da nijedan deo nje nije konstatovao mene i moju žudnju.

Hteo sam da joj poručim da je potiskivanje srca opasno. Srce je opruga. Kardiolozi kažu mišić. Raširi se i zgrči.

Sat u kuhinji ispod koga pišem ove redove žuri dvadeset minuta i užasno me nervira ima tome već deset godina.

Da li on, s obzirom na tu činjenicu prednjačenja, zna ono što ja ne znam da će mi se dogoditi u budućnosti?

To je nejasno. Kao orezivanje vinove loze. Posle gubitka posla u radiju, isključivo zbog svojih političkih stavova, bavio sam se vinogradarstvom tako da savršeno znam o čemu se tu radi.

Ako orežete čokot pre vremena postoji velika verovatnoća da će pupe izmrznuti i da ćete izgubiti ceo rod. Ako, pak, režete prekasno, loza će da suzi, da plače i izgubićete takođe rod.

Kako pogoditi žensku ili nebesku ćud?

Ja sam pristao unapred, ali šta ako odustanem? 

Kod mene je upravo u toku prvenstvo sveta u odustajanju.

A, možda...možda je to baš najvažnija sporedna stvar na svetu.