MILAN TODOROV: ENGLESKI ZA STARE DEVOJKE

 

Jednom, davno, čitao sam priču nekog, čini mi se češkog pisca, u kojoj je, između ostalog, postojala sledeća rečenica:

„U njegovom životu pojavio se trenutak, čija je logika izmicala“.

Bila je to neka akciona priča sa elementima holivudskih kriminalističkih filmova i nije me oduševila, ali pomenuta rečenica, kako se to kaže u žargonu, vadila je sve fleke.

Vojna bolnica na levoj strani reke, most, galebovi koji se smeštaju na svetlosno jedro ispred mostobrana, zatim bulevari, Jevrejska ulica sa menjačnicama novca koje su podigle svoje usluge kao psi rata, pa Železnička sa zlatarima i onda posle još jednog bulevara, niz malih prljavih lokala sa girosima, cicitakijem i utišanom, uplašenom muzikom.

Zbilja, grad je od nekog vremena opasno tih. Tišinu  poremete samo poneki zlehudi momci kožaste glave u crnoj jakni sa naštampanim krilima anđela, na motoru sa širokim auspuhom.

Kuda, gde, brate, razumeš… Auspuh, krematorijum, Aušvic, sirena.

Na isturenim šipkama sa signalima nad vodom, koje belinom i zaobljenošću veoma podsećaju na jedra vidim kako se dunavski galebovi gnezde pred spavanje na vrhu jarbola.

U vodi je mlad Mesec. Dakle, zbog toga nisam dobro spavao prethodne tri noći.

Neko sa nepoznatog broja me već danima zove. Ne uključujem zelenu aplikaciju sa telefonskom slušalicom. Uostalom, kakva je to zamena simbola? Ako ste sve preveli na digitalnu tehniku i internet komunikaciju što nas i dalje mamite tim sentimentalnim slušalicama s kraja prethodnog veka? Sa njima mogu da zovem samo svoju pokojnu mamu. Ona ne bi zamerila, jer sam tako komunicirao sa njom poslednjih godina njenog života.

Ali, zanemario sam sve to.

Lutanje starim, dobro poznatim ulicama, striktno izbegavajući sve nove, poput novih bulevara koji me, ko zna zašto, bole kao rane u živom mesu - ugledah poznatu mi pogurenu figuru žene zrelog doba. Crvena beretka, crne pantalone, šal, zatamnjene naočari na  tamnom uskom licu.  Urednica internacionalnog radija. Sitnim, ali brzim koracima prišla je šalteru menjačnice, upitala nešto i još brže se udaljila. Pretpostavio sam da štekari od plate i unovčava u devize ono što je prištedela.

Pesnik je, u međuvremenu, na svom starom muškom biciklu odjezdio niz kameni put ka sanatorijumu na Vencu, gde će napisati još jednu knjigu i sklopiti poslednju stranicu svog života.

U pokušaju da je izbegnem, kod stadiona kupujem giros koji mi se uopšte ne jede. Prodavačici, toliko ljubaznoj da sam posumnjao u kvalitet hrane koju je nudila, napominjem da u tortilji  ne bude nikakvog luka. Ni belog ni crnog. Dovoljan je beli dan za crnu noć. (Grafit koji sam čitao svaki put kad bih ispod nadvožnjaka hitao ka Oficirskoij plaži.) Šalio sam se, sa njom. Ona sleže ramenima.

Opet taj telefon. Trubač. Bivši stanar.

Šefe, zaboravio sam pasoš ispod kreveta ili u fotelji.

Nosi se u kurac.

Samo da pogledam.

Napustio si taj moj stan bez najave, majmune. Dozvoljavao sam ti, na štetu svog renomea u starom kraju, da u njemu živiš sa prostitutkom trideset godina mlađom. Time si, govno jedno ljudsko, oskrnavio moju porodičnu grobnicu.

Beži!

Dok sam hodao, a beše to pozamašna šetnja od sedam kilometara otprilike, brat bratu, mislio sam o tome šta sam sve propustio u svom životu.

Posle odlaska iz radija, mogao sam, kao što je mojoj mami lepo savetovala jedinica bivšeg segedinskog kulaka, uvažena profesorica engleskog osamdesetogodišnja gospođa Neseljkov da dajem časove srpskog jezika i književnosti.          

Nisam tih godina imao ni zdravstvenu knjižicu. Potpuno sam se povukao. I sada sam išao gradom skupljajući gvožđe za svoju krv. Potrebno mi je mnogo gvožđa da promenim onu zgrušanu krv poraza. Ponekad mislim kako bi bilo dobro da imam neki kamionet i iz njega urlam  u megafon čuveni popodnevni romulanski refren „Evo majstora gvožđara“…

Gospođa Neseljkov je bila žena sa iskustvom gubitka.

Njen otac je pre Drugog svetskog rata imao pet stotina jutara zemlje u Mađarskoj i sve je to izgubio dolaskom komunista na vlast. Ali, dok je imao napravio je gest koji se pamti. Kad je jedne godine, zbog neke bolesti ili suše, nastupila pustoš u oborima srpskih domaćina u mađarskom Sirigu, a bilo ih je više od sto, on je svakom poklonio svinjče.

Stara devojka, gospođica iz Međunarodnog radija se iznenada opet pojavila u gomili ispred mene. Videla me je, sudeći po gicavom trzaju sitnih očiju iza providnog stakla naočara, ali se pretvarala da me ne poznaje. Prišla je opet šalteru, zatim sačekala i hitro,sa zadovoljnim izrazom lica, nestala u bezličnoj masi.

Gospođa Neseljkov je, surovom igrom istorija i ideologija, postala izbeglica. Odneo bih joj ponekad litru komovice u njenu malu, usamljenu kuću u ulici Maksima Gorkog. Nikad me nije zadržavala. Mrzela me je i volela istovremeno. Smatrala je da sam izdanak komunističkog režima u umiranju, ali me je volela zbog toga što sam gubitnik u demokratskoj promeni dresova.

I savetovala je mojoj majci da se, kao diplomirani profesor, posvetim davanja časova srpskog jezika srednjoškolcima.

Davala mi je uvek višestruko više novca nego što je trebalo da mi plati donetu rakiju.

Da, zamalo da zaboravim. Nikad se nije udavala. Mislim da nije imala nikakvih poroka ni zabranjenih strasti. Ponekad bi mi ipak zatražila cigaretu.

Uvek mi je, mada je godište moje majke, govorila Vi.

„Znate, baš bi mi sad prijala jedna cigareta.“

Mislim da nije bila pušač, nego je jednostavno morala da ima nešto protiv sebe.

Iz istog razloga samorazaranja nisam poslušao njen savet. Mučio sam se sa grožđem i vinom, nepripremljen i u to vreme, potpuno neuk.

Sitnu, mršavu bivšu koleginicu koja je prevodila neke naše emisije na engleski, video sam te večeri još jednom u nekoj lokalnoj televizijskoj anketi. Ostrašćeno, što je za moju predstavu o njoj bila novost, govorila je o tome kako neke novosadske menjačnice mimo zakona Narodne banke Srbije uzimaju proviziju za promenu dinara u evre.

Nisam mogao da je osuđujem. Uostalom, sve vreme, svih ovih godina na granici jednog drugog i suštinskog postojanja, trudim se da izbegavam osuđivanje.

Ipak, žalosnog srca, moram da kažem da mi je večeras bila ružna. Ne, ružna, nego najružnije stvorenje na svetu. Meni, koji volim žene unapred, avansno.

Da, telefon mi upravo vibrira, pošto sam potpuno utišao ton alarma.
Neki nepoznat broj.

Ne uključujem prijem.

Samo čujem refren melodije u pozadini:
„Ne, ne tebe! Tako strasno. Volim ja.“

Dobra Vera Vasiljevna.

A rat je okolo.

 

 (Odlomak iz romana u nastajanju, str, 121)