MILAN TODOROV: GALERIJA RADOZNALOSTI

 

Moj život nije useljiva garsonjera za samce.

Danas sam jednu takvu, samo stvarnu izdao, malom i, čini mi se, dobrom čoveku koji kako je rekao pomaže u održavanju umetničkih ateljea na varadinskoj tvrđavi.

Pozvao je da mi pokaže svoje radno mesto. Ispostavilo se da je reč o javnom toaletu na mestu ispod nekadašnjih studentskih soba sa neverovatnim pogledom na panoramu grada.

Sledećeg dana sam, stojeći na merdevinama i hodniku naše stare porodične kuće, uvrtao osigurače u sandučetu za struju. U trenutku kada me je kratki spoj, izazvan time što je Trubač, prethodni zakupac stana u čauru osigurača ubacio dva bakrena novčića kao podlogu za slučaj preopterećenja – pojavio sused koji me prati. Mogao me je ubiti. Ne sused, nego Trubač. Ali, to je skoro isto. Sused me ubija svojom bezobzirnom radoznalošću. Na primer, donesem drva i slažem ih u dvorištu a on se istog časa pojavi na pletenoj žičanoj ogradi sa pitanjem, sada već čuvenim: Šta se radi? Koliko? Pošto?Zelena mreža koju sam najzad, libeći se, postavio na žičanu ogradu beše providna i sused je opet postavljao svoja pitanja.

Bio sam prinuđen da dupliram zavesu između nas. Činilo se da to deluje. Čuo sam ga kako šeta oko ograde sa one druge strane i glumeći da mu je upravo nešto hitno potrebno iz garaže, neurastenično preterano bučno otvara i zatvara vrata na garaži.

Sad se opet pojavio. Sa onim svojim ubistveno nevinim osmehom i pitanjem: Šta se radi?

Nisam znao kako me je pronašao. Verovatno je išao pešice u grad, spustio se sa brda i video u dolini parka moj prepoznatljivi stari auto.

Kad sam ga čuo na otvorenim ulaznim vratima skoro sam pao sa merdevina.

Iskakao je kao pajac iz svakog mog šarenog dana.

Činilo se da mu miris tuđeg života prija kao miris doma.

Opasna stvar.

Ipak, mislim da nije voajer niti seksualni prestupnik.

Viriti u tuđe živote, za sada, nije zabranjeno. Ipak, remeti mi mir.

Stalno imam utisak da mi stoji iza leđa kao u 3D filmu.

Uvrnuo sam sve osigurače. U stvari jednog nikako nisam uspevao. Novi, mali dobri podstanar je redom uključivao sve prekidače. Sve je funkcionisalo. Onaj poslednji prekidač, koji nisam uspevao da uvrnem u keramičko ležište, kao da nije služio ničemu.

Poželeo sam mu dobrodošlicu i otišao.

Išao sam uglavnom besciljno, ali sam sve vreme imao utisak da je moj komšija sa mnom.

Ponekad bih ga video u daljini.

Ispred prodavnice sireva, neko me je iznenada udario šakom po ramenu. Bio sam zanet nekim svojim mislima u vezi sa nerazjašnjenim situacijama u svom novom romanu za koji nisam znao kako će se rasplitati u vremenima kada se subjektivna fikcija smatra objektivnim priznavanjem bluda.

Poskočio sam kao oparen.

Prekinuo me je u razmišljanjima o ženi koja mi je neočekivano ili očekivano, u godinama na prelazu ženskog trpeljivog veka, dakle u ranim šezdesetim, pokazala mali znak.

Nisam bio načisto čega je to znak. Ljubaznost. Kultura. Opštost pojmova znakova. Galerija radoznalosti.

Komšija je iskolačio oči, uneo mi se u lice i trčećim korakom, što je za starca od 75 godina podvig, uleteo u pekaru.

Odjednom sam shvatio da nemam kud.

Prelazi između zime i proleća su ono gde sve suštinsko počinje.

Gospodaru vremena, pokaži mi iza kog ugla da zamaknem? I kako da čitam sve te znake a da ne moram stalno da mislim na svoju nesavršenost.

(odlomak iz novog romana)