MILAN TODOROV: UPOTREBA ŽELJE

 

 

 

Devojka koja je osmislila reklamni slogan Boban  sigurno nije imala na umu da obesni mladići tako zovu onaj svoj nepomenik u gaćama.

Možda nije znala. A možda je i znala. Đavo će ga znati.

A direktor je voleo lepe žene. I autorica reklame je bila lepa. Tako se nekako sklopilo.  I život je u to vreme još bio lep. I tako su se preklopile stranice trpljenja svakodnevlja, nadanja, čežnje, ljubavi i lažnog bogatstva.

Direktor joj je poklonio zlatnik sa natpisom Tvoj SloBoban.

Međutim, život je imao neke svoje planove.

Pesnik je tajno voleo koleginicu iz reklamnog odeljenja. Njegov odnos prema ženama je bio zasnovan na principu opruge. Što se više stezao pred nekom, njegova osećanja su bila jača.

Stalno je imao čudan osećaj da bi, kada bi bio pas - što ne znači da i sada nije na neki način pas - tražio da mu još jače zategnu lanac umesto da ga otpuštaju.

Stvar je, mislio je, u odskoku. Mora nešto da te odbaci da bi poleteo. Svi odbačeni, piše u Bibliji, rekao je, dobiće nebeske darove. Nisam sve razumeo. Uzgred pas mi se razboleo. Srčani crv.

Devojka iz reklamnog mu je dozvoljavala samo da je pomiluje.

Najpre, po nadlanici.

Kako je plakao posle. Ali suze su se sušile od ustreptalog ushićenja i nade da će možda već sutra moći u svojim izlivima nežnosti da ide sve dalje i dalje.

Bila mi je to poznata stvar. Devojka mi je, jednog ranog prolećnog dana, rekla da nije zadovoljna našim platonskim odnosom.

-Moja sestra, dve godine je mlađa od mene pa je to prevazišla. Sve do ispod pupka.

Pošto je izručila niz informacija u vezi sa graničnim slobodama modernih devojaka. osetio sam kako mi se stid uvlači u zadnji deo mozga.

Verovao sam da je naš odnos dovoljno normalan. Nisam tada još znao kako je to gledati tuđe ljubavne veze i osobe koje donose drugačije odluke od mene.

U tome je ležao zec.

Da bi shvatio suštinu intimne veze ponekad moraš da gledaš na neke stvari na drugi način.

Tako sam je izgubio.

Začudo, nisam bio razočaran. Bili su to uvek sunčani dani. Mislio sam kako je živopisno na brodu Karolina koji je  plovio graničnim pojasom naših pustih i siromašnih okeana.

Karolina se nedugo posle plutanja na muzičkim talasićima pretvorila u zabranjeni Glas Amerike i govori vam Grga Zlatoper. U knjižnici u Frankopanskoj još se mogao pronaći poneki iskrzali, mesecima bajat Tajms ili Vašington post.

Stvari koje su se tu mogle čuti ili pročitati gurale su me u rasprave sa samim sobom o planu za izmenu svog života.

Pesnik je, takođe, očajnički tražio od lepe reklamerke nešto više od ruke za celivanje.

Direktora su, međutim, smenili iz zdravstvenih razloga i on se, kako sam čuo, povukao u svoju vikendicu na Fruškoj gori.

Ideja sa Bobanom je propala. Boban je trebalo da asocira na Sebastijana Vobana, graditelja varadinske tvrđave,  najveće propale investicije žene po imenu Marija.

Pesnik je pisao o tome kako ljude koje volimo uvek biramo na način koji postane poražavajući za nas. Od toga se uplašio. Tada još nisam znao da je strah normalna stvar u ljubavi.

„Obuci se, idu ljudi“.

U svojoj emisiji na radiju rado sam objavljivao pomenuti i slične stihove šofera Miljenka Žuborskog.

Docnije, mnogo docnije shvatio sam da su ljubavni dijalozi u stvari monolozi.

Ali, to nije nimalo loše.

Tako čovek razvija svoju maštu.

Tada sam još imao dvadeset pet godina. Ili dvadeset šest. Ne znam kako sam ih u međuvremenu izgubio.

Devojka iz reklamnog odeljenja se vratila na svoj stari posao. Dolazila je prva, čistila posle spremačica, kuvala kafu i raspoređivala jutarnje novine po stolovima.

Stariji urednici su imali prava na tri dnevne novine i dva nedeljnika.

On stiže posle svih i jedva uspeva da razmeni pogled sa njom.

Ona sa nekim unutrašnjim milosrdnim pogledom prihvata njegov pogled kao pojas za spasavanje.

Ali svi znaju za njih i smeju im se.

Ona postaje neudata sredovečna žena. On dobija nagradu za novi roman o bespućima Amazonije.

Sredovečne žene su tada bile u modi. Bez obzira da li su udate, udovice ili raspuštenice.

Tonac Baba Rada, koji je snimao moju emisiju „Plavo oko, zeleni zembilj“ preklinjao me je da mu nabacim, kako znam i umem, ženu jednog pokrajinskog ministra, inače sjajnu urednicu nekog programa za najmlađe.

Pokušao sam. Rekla je da joj to imponuje a onda je na sledećem snimanju Baba Radu, direktno u programu upitala kako su mu unučići.

Tako sam naučio da se ljubav bira uvek nezavisno jedno od drugog.

I da u ljubavi ima dosta šeretluka.

Da, nisam zaboravio, Baba Rada se kad je otišao u penziju obesio.

Na poprištu ljubavi nikad nema pobednika.

Devojka iz reklamnog je nastavila da nervira Pesnika.

Ja sam tog leta pokušao da nađem svoju staru draganu.

Spakovao sam se, prethodno kupio kutiju Durexa i seo u voz.

Sledeću noć prespavao sam u praznom, ukletom đačkom internatu u Mostaru, jer beše raspust a ona mi nije odgovarala na telefonske pozive.

Bio je to najtopliji dan od kako se mere srednje dnevne temperature na ovim prostorima.

Mislio sam na Svetlanu, na to kako je kišilo pod brestom tog dana, na Prevera i Peru Zupca koji je iz ovih krajeva, ali ništa nije pomagalo.,,

Sada, kada se najtopliji dani stoleća nožu kao crni biseri (urednica dečjeg  mi ne bi oprostila ovaj epitet) mislim kako se iznova a stalno rađaju najprivlačnije žene.

Slušam priče prijatelja o njihovim uspesima kod njih i mislim kako to da ni ja, ni Pesnik, ni po čemu ne podsećamo na sami sebe.

Mi smo sopstveni antipodi njima, pa ipak dobro znamo da još ništa nije završeno. Jer, dosta toga što je trebalo da se voli mi još volimo. Nismo se odrekli. Sve što nam se dešava, možda je samo jedan veliki, srećan nesporazum.

Bez mene, sekla si vene...

Ali, opraštam ti.

(odlomak iz romana u nastajanju)