MILAN TODOROV: LISICA

 

U svetu traje pravi mali rat oko toga koja ko je kralj životinja. Dok germanska i keltska kultura smatraju da je to medved, Romani s druge strane smatraju da tu ulogu ima lav.

U košmaru civilizacije iz koga pokušavamo da se probudimo, životinje, bez imalo sumnje, imaju najveću ulogu.

Kad sam bio mali za mene su životinje bile samo ptice. Sećam se kako tamo, u starom zavičaju, idem po beskrajnom polju požnjevene pšenice i plašim prepelice na jajima.

One bi prhnule pred našim koracima ili lakim udarcima biča od vrbe a zatim se opet vraćale u svoja gnezda u kojima su se kostrešile pred nama koji bismo se vraćali i u čudu pogledavali na njihovu netom osvojenu pobedu.

Da, pobedu, jer pobeđivale su nas svojom predanošću da šire život kojim će se posle razilaziti, ali nema veze, važno je otpor njegovom uništenju.

Vraćam se kući. Opet između dva groblja, Starog i novog. Mada između grobalja nema razlike.

Važan je samo prolazak. U kasnim noćnim satima trudim se da projurim autom što brže. Ne, nisam sujeveran. Ali, uhvatio sam sebe da ako sporije vozim češće pogledavam na časovnik iznad volana.

Sada je 23 sata i 15 minuta.

Za dva minuta biću u svojoj kući. Upaliću, bez velike potrebe sva svetla u njoj i izvan nje. Prethodno ću se popeti stepeništem za koje sve više verujem da me prestiže. Ne mnogo. Za stepenicu ili dve.

Iznenada, na blagoj krivini u svetlu farova ugledam životinju koja pokušava da pređe liniju puta. Usporim, ali ona se trgne i krene unazad. Po dugom, širokom repu znam da je lisica. Sudeći po veličini, mlada je.

Odakle se vraća?

Čitao sam da su lovci prethodnih sezona ostavljali mamce u kojima se nalazila vakcina protiv besnila. To znači da su lisice sada bezopasna divlja stvorenja koje traže našu naklonost.

Ali ta stvar sa naklonostima u vremenu beskrajno raširenih društvenih mreža preko gradskog pejzaža je kao mrlja od mastila na belom papiru. Ako ne kapneš, neće se raširiti.

U svakom slučaju, desilo se noćas da je jedna slobodna životinja pokušala da mi pređe put i jedna sloboda je prestala da postoji.

Voleo bih da znam tačnu putanju mladih lisica na ovom brdu na kome živim.

Gde si bila danas?

Zašto?

Šta te je gonilo da ideš?

Instinkt čega?

To je kao odsecanje hleba.
Odrežeš šnitu, pa još jednu.

Da li je lisica bila gladna?

Ali, to nije pravo pitanje. Pravo pitanje je šta dolazi.

Šta je to što će ovaj moj mali ponoćni doživljaj između dva groblja izdvojiti od ostalih doživljaja dana?

Izdvojiti od prećutnog treptaja trepavica, brzog hoda niz kameno razdelje od stepeništa, pokret rukom da se vrate ključevi nečega za nešto…

Crte lica, na trenutak. Moj zabačaj glavom.

Zujanje insekata,

Kralj životinja je vreme naše neskladnosti.

Mlada lisica čeka.

Divna je.