RATKO DANGUBIĆ: ZLATNI CRVI

 

 

 

A on je, davno je shvatio, od onih koji mogu da gledaju, a da i ne vide ono što gledaju. Pred nogama mu se stvori njegov ćudljivi pas Major: on ga ovlaš gurnu desnom nogom. A odavno dokolica ili neki njen đavo ubace u njegovu spisatljesku rutinu kakav mutan, tuđ događaj. Prijatelj mu je poslao korpu crvenih jabuka. Evo ga u sasvim prikladnoj situaciji, njega se neko lepo setio. Početak je raskalašnog septembra: sazrevanje ga na određen način i uznemirava. Sedi na tremu, zaista je lep jesenji dan, i on zagrize veliki, sočni plod. Pomislio je na ostarelog prijatelja i kako život brzo prolazi. Od uvek ga je zbunjivalo što je linija između sreće i ostalog tanana, nepouzdana, i njemu, kao piscu ovo smeta. Odjednom pod zubima oseti nešto tvrdo. Zaboravio se, kroz telo  mu prođe jeza. U jabuci je bio zlatana crv: rekli bi koji znaju, 24 karata na čudnom mestu. Malo je nedostajalo da crva proguta, bila je to vesela situacija, nesvakidašnja ali malo prkosna. Kada bi makar mogao da poveruje da prijatelj o tome ništa ne zna, i da nema šta da mu zameri. Prijatelj je bio profesor i alhemičar, a mogao je da laže za dvojicu.

Ipak, profesor je profesor i starac, a alhemija nedokučiva nauka. Gotovo sa asketskom strogošću isekao je sve jabuke iz korpe: u svakoj je bio po zlatan crv. Počeo je da duva blag vetar od Dunava. Imao je punu šaku zlatnih crva, koji su iznenada, u dodiru sa njegvom kožom, uz njegovu topotu i jesenje sunce, oživeli: gmizali su mu po dlanu. On požele da ovo fotografiše, ali nije imao filma u aparatu. Uvek je voleo da bude posmatrač određenog događaja, jdva, bezvoljno, učesnik: shvatao je da se neke pojave ne mogu prosto tumačiti. Kroz glavu mu prođe šta mu je otac na samrti kazao: “Podignuta glava mora jednom da klone!” Dok su se crvi uvijali u tegli u kojoj je ranije bio pekmez od šljiva, isečene jabuke bacio je kokoškama i morkama da kljucaju. Ponovo se setio prijatelja, profesora i alhemičara: i pitao se koliko je u profesoru ostalo od alhemičara. Ovo je bio događaj od koga bi, pomislio je, mogla da se napiše dobra priča. I onda se na na tremu pojavila njegova žena, zakopčavala je bluzu. “Juče si dolazili da te traže dvojica”, smešila se. “Jedan jako debeo, a drugi jako providan!” A ker Major zalaja.