Ako
je zemlja majka, šta je reka?
Ne
volim da pešice prolazim mostom noću. Uvek mi je hladno.
Danju
je pesma.
Idem da slušam antiheroje ulice. Sviraju u glavnoj gradskoj ulici. Ponavljaju
reči kao i svi drugi, ali imaju ono nešto od talasa moje poražene vrste.
Ćute
i voze.
Nekad
snažno a nekad mirno. U njihovim kreštavim pesmama nailazim na tugu domorodaca.
Da budem sasvim iskren ne znam baš tačno šta je to tuga domorodaca o kojima sam
toliko čitao i gledao u filmovima, ali za mene je to laki drhtaj krajička usne,
trzaj koji govori o, za sada neostvarenoj, moći gneva.
Zastajem
dok se raspakuju. Govorim im da ih slušam skoro svako veče. Imate energiju.
Srećni
su.
Kako
se zovete?
Delfini.
Paf.
Pa
to je već bilo.
Znamo,
ali plivamo kao delfini.
Brate,
kad si poslednji put bio na moru?
Nekad,
kaže.
Nekad.
Živeli
smo u Prizrenu. Posle smo pobegli u Sent Andreju.
Pišem
mladom kolegi piscu koji živi u Prizrenu.
Da
li je sigurno’
Da
li bih mogao da dođem sa novosadskim registracijama.
Sigurno
je, kaže. Možete da prespavate u manastiru Svetih arhanđela.
Osim
toga, šta bih želeo?
Da
putujem vozom rano izjutra i da se posle malo vremena vratim i kupim voćku u
rasadniku pored železničke stanice?
Na
železničkoj stanici kao da stanuju starice. Dve, na osunčanoj klupi, gledaju
kao glad.
Nemaju
kofere.
Ko
će se opijati njima kad se noćas vrate kući sa bezrazložnog putovanja?
Vino
na vrhu jezika je odličan izbor.
Žena
koja živi u rasadniku kaže da se posle tri noći navikla na pisak lokomotive
koja nije saobraćala tri godine.
Čudim
se. Pomalo neuverljivo.
Zar
više nema tajanstva nepoznatih šumova?
Na
stanici su dva opasna muškarca. Policajac i momak iz privatnog obezbeđenja.
Špartaju pešačkim stazama pored koloseka.
Prolazim
pored biletarnice i idem u pravcu odlaska voza.
Istrčava
mala crnka u plavoj uniformi i kaže mi da se tamo ne sme.
Ne postoji objašnjenje
zašto.
Šta je tamo?
Prizori su daleki i
razvučeni.
Odlučio sam da odem u
Prizren. Još jedno mesto u kome smo poraženi.
Momcima iz uličnog benda
nenametljivo predlažem da se nazovu Antiheroji ulice.
Da još radim u radiju
pozvao bi ih u najslušaniju vikend emisiju.
Usred ratnog proleća. Mi
smo navikli na zelene plodove proleća.
Krenuću preko mosta.
Opet taj hlad reke na
sredini.
Samo automobili mile.
Udaljeni krajevi su još
udaljeniji.
Možda bi veštačko Sunce
rešilo problem.
Ostavio sam novom
podstanaru malu električnu grejalicu da se okupa u toplom.
Mrzim avione nad
Ukrajinom.
Iznenađen sam što je vetar
prestao da duva. Neverovatno je da to uvek bude u šest popodne.
Ovo veče pada toliko sporo
da nisam uspeo da sperem kapljice svakodnevnog greha stojeći u vratima saborne
novosadske crkve pre samo koji minut.
Duge noge na visokim
potpeticama od zmijske kože.
Manje parče sreće je uvek
tvoje.
Za večeru.
Šta ima za večeru ako su
žene tvoja domovina?
Нема коментара:
Постави коментар