Nemam
šta da gledam na televiziji. Utakmice me ne zanimaju. Ne oseti se znoj, a ništa bez znoja. Tako da bolje je bez njih.
Bolje je ne takmičiti se u navijanju.
Uradi
sam. Ako možeš.
Stvari
se ili rade dobro ili ne rade nikako.
U
suštini, najvažnije je da pičiš i nikad ne odustaneš.
Te
društvene mreže su stvarno opasne. Stvaraju ti kontakte do kojih nikada ne bi
došao. Odjednom vidiš neku osobu koju si do sada znao kao vrlo pristojnu i
suzdržanu, građanski kultivisanu kako izrasta na fotografijama upravo u pečurku
koje su u modi i koje su skupe, pravi jestivi delikates od žene.
Zaključavaš
se u svoj mali profil.
Mali
ljudi više ne žive u radio aparatima.
To
ti lažno prija. Kao ove lažne prehlade. Teraju te na stalne pretnje. Da li ću
umreti sad ili ko zna kad?
Ali,
sad kad je sve prošlo, zanima me ko će biti heroj doba kuge.
Sada
je tačno dve hiljade i dvadeset dve godine posle Hrista.
Ali,
on je živeo samo 33 godine.
Ti
si, ja sam, u taktičkoj prednosti i svakog dana u svakom pogledu govorim sebi:
Puj, puj!
Trebalo
bi da deca u školama uče, umesto matematike, filozofiju upornosti.
Truditi
se do smrti.
Kao
što to čine bakterije u bolnicama. Svet se kljuka sa novim antibioticima a
bolničke bakterije ne haju za to.
Kao
što ja ne hajem za svoj izgled od nazad.
Vrat,
kosa koja se proređuje.
Trubač
se najzad, nadam se, sasvim odselio.
Preturili
smo kauč, fotelju, lažni Ikein ormar. Ništa nismo našli.
Pokupio
je svoje lične stvari. Zaboravljenu četku za odelo, iskrzani kožni kajiš,
tiganj od rosfreja. Lekove, jednu poveću kesu nije hteo da ponese sa sobom.
Prebirao je dugo po toj kesi i najzad uzeo samo jednu tabletu. Nisam ni želeo
da znam o kojoj se radi.
Ispratio
sam ga do ulaznih vrata. Pitao me je da li može nešto da me zamoli. Rekao sam
ne. U redu, rekao je.
Odlazio
je niz blagu padinu ulice, sa bure nogama, proređenom ali uredno u crno
ofarbanom kosom i bilo mi ga je žao.
Kako
je sve glupo, mislio sam. Život se ne vodi, bar ga muškarci ne vode do
poslednje kapi krvi, nego do poslednje vlasi na svojoj glavi. (Upravo čitam Kap
španske krvi od Miloša Crnjanskog).
A
zapravo nikad nismo ni počeli. Ne postoji ništa. Čak ni kap. Samo prolazi
život.
Sa
ženama je kao sa mentalnim bolestima. Moraš da ih kriješ iako znaš da to, na
duge staze, nema nikakvog smisla.
Нема коментара:
Постави коментар